POEZIN “NAPUŠAVANJE” NA EXIT FESTIVALU (10.07.2011 od 18:30 časova)

Agora Stage (10.07.2011 od 18:30 časova)
Link: http://exitfest.org/news-news-kategorija-fiktivni-226/3894-agora-na-exitu-2011-

Poetsko- lirički show off. Eksplicitna prozivka u stihu.
Bacanje rima u vis i bisera u blato.
Pokret ka čistoj slobodi govora.
Pokret ka prljavoj, psovačkoj lirici.
Prezentacija nove scene poetskog performansa.
Slemovanje, repovanje, urlanje. Projektovanje i izvođenje.
Para-poezija. Para-muzika. Para-teatar.
Made in Belgrade. Bez para. 100% underground.

Nastupaju:

Milan Mijatović, Minja Bogavac,
Biljana Kosmogina, Siniša Stojanović Sinister,
Dragana Nikolić, Sana Xanaxs.

Događaj: http://www.facebook.com/event.php?eid=232853826733290

Višestruki program organizacije za ekstremnu poeziju “Poezin”.
Prvo gostovanje organizacije Poezin van Beograda.

I. MINJA BOGAVAC – Njen takozvani život

lirički solo/nervni slem

trajane: 45 minuta

Minja Bogavac,dramaturškinja i autorka brojnih pozorišnih komada, u okviru trupe Drama MentalStudio, ovom vrstom poetskog performansa bavi se već osam godina.

Detaljnije o “Njen takozvani život”, pročitajte na ovom linku.

* * *

II. Predstavljanje knjige poezije “NAPUŠAVANJE”.

trajanje: 20 minuta

Knjiga je objavljena od strane Udruženje bibliofila LIBER u ediciji Total Underground.

Učestvuju:

- Siniša Lekić(urednik edicije „Total Underground“)
- Milan Mijatović (autor knjige NAPUŠAVANJE)

* * *

III. Siniša Stojanović SINISTER – poezija

Trajanje: 20 minuta

* * *

IV. Dragana Nikolić – poetski video radovi

Trajanje 10 minuta

Mesto, datum i vreme:
Žica Panic Room – Beograd, Kraljevića Marka 5 – sreda, 8. jun, 21h
(Ugao Kraljevića Marka i Karađorđeve – preko puta hotela Bristol)

Učestvuju:

* Siniša Lekić (urednik edicije „Total Underground“)
* Milan Mijatović (autor knjige NAPUŠAVANJE)
* Voditeljke – opake, male slemerke (M & J) a služe slatko i vodu gostima
* Muzička podrška – SAJSI MC

Specijalni gosti izvode poeziju:

Siniša Stojanović SINISTER, Minja Bogavac, Dragoslava Barzut, Emina Minja Marovac, Milomir BATA Cvetković, Sava Jokić, Biljana Kosmogina, Dragana Nikolić (poetski video rad) i gost iz Makedonije – Mitko Gogov.

DOĐITE NA POETSKO NAPUŠAVANJE ! ! ! !

POEZIN XP je all stars poetski događaj koji okuplja najbolje, najluđe, najstrasnije & najglasnije autore/autorke, beogradske/srpske OFF- OFF poetske scene. POEZIN XP je ulaganje u scenu, ulaganjem u njene aktere i akterke kojima se u okviru ovog programa, otvara prostor da kroz solo performans promovišu svoju poeziju, poetiku, autorsku politiku i izraz. POEZIN XP je show u pokušaju da definiše estetske odrednice poezije koja nastaje ovde i sada, koja se govori ovde i sada, naglas.

***

IZ RECENZIJE SAJSI MC:

“… ili što se druži sa Sinisterom koji u pesmi Original Shellys Rangers spasava nedužne čizme iz kontejnera, dok glupavi Milan ne razume da su to čizme za radničku klasu. A to što ga sve nešto žulja, nek ide na njegovu nežnu dušu… A to što te čizme koštaju više nego radnički život, to nema veze.
On zaista zna da napiše pesmu.
Dala bih mu državnu penziju. I Sinisteru. I sebi.
I mislim Mijatoviću, jebeš bre poeziju! Treba da imaš bend, jer tako će više ljudi čuti za tebe! Ma, u stvari, to je isto govno, samo se više cimaš oko tehničkih stvari, i tamo negde u rupetini od prostora gde je došlo desetak ljudi da te čuje, gledaju te ko budalu dok se dernjas, a ozvučenje je puklo…
Jebeš knjige poezije, ko to uopšte konzumira?
Ako pak konzumirate, što pokazuje da vam baš nije dobro, moji favoriti su WC dozivljaj i Tako oholo zvuči ,ali ja sam pesnik, i još par muško patetičnih, gde Milanče ‘oće da pokaže da kad voli, on stvarno voli.
I ko još čita recenzije poezije?! To je kao da čitas uputstvo kako da hodaš! C c c, težak si mi posao dao – da prodajem maglu! Milane, Milane, prevrtljiv si!”

POEZIN XP
service pack # 3
poetsko/lirički show-off

eXtreme Poetry
eXPerience – eXpression- eXposure
eXplicit Performance

petak – 29. april – 21h
ŽICA PANIC ROOM
Kraljevića Marka 5

nastupaju:
DEJAN ČANČAREVIĆ
VLADIMIR PALIBRK
SINIŠA STOJANOVIĆ
BILJANA KOSMOGINA
DAMIR NEDIĆ
NENAD GLIŠIĆ
SAŠA RUDAN

muzička podrška:
sHpiritus mOvens
Vladimir Nedeljković ZONTANG

POEZIN XP je all stars poetski događaj koji okuplja najbolje, najluđe, najstrasnije & najglasnije autore/autorke, beogradske/srpske OFF- OFF poetske scene. POEZIN XP je show u pokušaju da definiše estetske odrednice poezije koja nastaje ovde i sada, koja se govori ovde i sada, naglas.

To je poezija kojoj se aplaudira i dobacuje, u zadimljenim klubovima.

To je poezija koja se bloguje, postuje, lajkuje i šeruje. Poezija koja se forwarduje, downloaduje i copy/paste-uje. Poezija koja se urla, vrišti i slemuje. To je poezija kao oblik čistog ludila, to je ludilo kao poezija i životni stil.
To je poezija koja je pobegla s prašnjave police, u grad.

POEZIN XP je operativni sistem koji podržava sve programske jezike i kodove nove poezije. POEZIN XP je open source i nema bug.

DEJAN ČANČAREVIĆ je još rođen u pančevu 1975, gde predaje književnost u srednjoj školi. Osetljiv i nerazjašnjeno patosiran sklop. Subjektivno, sjajan je lik i dobra osoba. U životu imao je nekoliko uspelih nepokušaja. Protiv naleta okoline i stvarnosti uzima lek Notbedetol uz naprasne izlive ljubavi. Voli more. Objavio je zbirke poezije: Gravitacija i 1871 [narativnost.patriotizam]. Retko ažurira onlajn adresu. Radi za radio i uništenje iluzije o lažnoj nadi. Nedavno je pomislio da se prosvetlio i spoznao svoju životnu misiju, što hladno preporučuje.

SEBEHVAT

daljinskim upravljačem
isključen dan

sebesnicom sneno
diskonektovan

porinut u snovohod

vansebicom pokidan
na sopstvenost

SVAKODNEVLJE

postojim ovde
i sada

ali i u skučenom mestu
prošlosti

što me dolazeći postojano
čeka

AGNOZA

piju pivo
i gledaju fudbal

ljudi tiketi

pijem pivo
i tražim glavom

kako je gde je
glava

VLADIMIR PALIBRK rođen je istog dana kad i Brus Li, 1981. godine. Borac protiv kishe kristalnih paradajza, vlasnik prve srpske privatne komete, nevidljivi bashtovan plavih svetova.

RED VOŽNJE

da se povezem sa bogom,
treba mi pola sata
ako stojim na pravom mestu
mozda i manje

da otkrijem u sebi svoju zensku polovinu
sedam minuta
na levoj nozi
devet
na desnoj

da u sebi nasmejem vecito dete
pet minuta
bilo gde

da u sebi otkrijem svest amebe
dva minuta
i trideset sekundi
ispred ogledala

da osetim u sebi srbiju
tri sekunde
koliko i dah u trku

da u sebi osetim sve pretke
sat vremena duboke tishine

jel imas dvajes kinti
fali mi
za pivo

SINIŠA STOJANOVIĆ SINISTER je liričar, poetski stvaralac i esejista iz Beograda. Jedan od urednika Poezina, jedan od urednika Bundolo-a, jedan od osnivača inicijative za promociju muzike i alternativnih sadržaja Manekeni Bigza. http://www.manekenibigza.org/ Objavio zbirku Mamonova Hagada, 2009. godine za izdavačku kuću Liber, Beograd. http://www.liber.org.rs/katalog/total_underground/083.html
Dobitnik prve nagrade za esej na temu Globalizam, na konkursu sarajevskog književnog sajta i časopisa Diogenis, 2009. za tekst Erotski esej o tanatosu i prve nagrade za najlepšu pesmu o gradu Arilju 2010. Objavljivao periodično u zbornicima i časopisima: Junaci Urbane Bede – Trablmejker, Beograd; Kišobran – Kratke priče, KC Bor 2007; Bundolo Offline 2, Bundolo Offline 3 – Liber, Beograd 2009, 2011; Stanjestvari časopis o kulturi i umetnosti života, Novi Sad 2009; Diogenis pro culture magazine, Diogenis, Sarajevo 2010; Politikin zabavnik, Beograd, 2011; Agon, časopis za savremenu poeziju Br. 2; Književnom sajtu Ofelija; Knjževnom sajtu Prozaonline; Pančevačkom subkulturnom sajtu Pionirov Glasnik; Dibidus volšebnom sajtu za književnost Bundolo; Pisao recenzije autorima poput Jasmine Šušić, Vojislava Mitrović i Snežana Čkojić. Bavi se organizacijom koncerata i poetskih večeri, kao i izdavaštvom knjiga i muzike. Svira u bendovima Dž!Dž!, Dažd i Urgh. Objavio tri LP albuma i dva singla na vinilima.
I nikada nema slobodnog vremena.

SINISTER. SINISTER HRIST.

Ja sam Sinister
Isusov mlađi brat po ocu. Majke nam se
razlikuju.
Takoreći, mi i nismo ista krv,
ako je po starom zakonu. A nije.
Krv je za razumevanje jedna od najtežih
stvari. Zato bih je ostavio po
strani, da teče, kud je tekla do sada.
Zato se i zovem Sin.
Moj stariji brat, takođe sin, ima mnogo veću
knjigu.
Njemu su pisali drugi.
Ja pišem svoju sam, ipak, 21. vek je doba
pismenih.
Danas, nije lako biti bog.
On je imao jednog oca, jednu ženu.
Ja ih imam nešto više.
On je imao Mariju, ja imam ove ostale.
Teže je danas posvećivati se,
lakše poistovećivati.
Njemu je bilo lako.
Retko ko je želeo u njegovu kožu.
Zato su mu je i razapeli, kao jedro, i rastegli,
kao po ramu bubnja,
ili platno slike.

I bio je u pravu, kada je rekao da ne znaju šta
čine, nije hteo da ga pamte takvog.

Danas, kada su čuda nevidljiva, čarobnjaštvo
je ilegalno.
Sve te svete, magične reči, ostale su na
vašarima, za pijane posetioce
koji sve prespavaju i zaborave.
Zato smo danas tu.
Opet, da zabavimo, i informišemo.
Makar da savest bude svima
mirna, ako već ništa drugo ne miruje.

Brat i ja, skloni smo skromnom oblačenju,
volimo pijace, vojne otpade, industrijske
otpade, istorijske odlive, književnosti,
autoritete – sve ono što podseća na prošlo,
sluteći na buduće početke i krajeve.
Volimo priče o kamiljem užetu i ušicama igle,
prerano formiranim devojkama,
sufliranju, dvorskom ludovanju,
vanbračnoj deci u kolevkama kraljeva,
stigmatizmu, i retkim sportskim disciplinama.
Sve su to samo priče, simulakrumi.

Brat i ja, slavimo isti rođendan; samo,
njemu uvek dođe više gostiju.
Na moj svi zaborave.
On nikada nije voleo zabave,
s druge strane, nije mogao ništa protiv
nenajavljenih.
Zato se i omasovilo, zapatilo do dana
današnjeg. Nije umeo da kaže Ne.
Mučio ga je zaborav na to, da život je vreme
umnoženo egzistencijom.
Ne može mu se zameriti, nije rezonovao svet
poput običnog čovek.
Voleo je ljude.
Moj slučaj nije baš takav, valjda, zbog toga i
nisam rođen u pravo vreme.
Baš u trenutku kada sam bio pošao sa nebesa,
u susret svom neastralnom telu,
otac se setio da je zaboravio – nešto da mi
kaže, i ta njegova poslednja beseda je potrajala
nekoliko dana. Tako sam se duže zadržao u
majčinoj upotrebi…pardon utrobi.
Propustio bratovljev rođendan, Novu godinu,
još par dobrih zabava – pijani doktori su me na
svet doneli tek trećeg januara…

Takva mi je i natalna karta posle bila, previše
sam slušao pijanih
porađanja.
Često me pitaju: da li sam ja Isus, da li mislim
da sam Isus, interesuje ih – nije lako biti mlađi
brat.
Ovde na zemlji čudno računaju vreme.
Vreme je sada starije.
Obzirom da je tako, ja bih trebalo da budem
stariji, a ne on, koji se
rodio u mlađe vreme.
Razborito bi bilo reći da je on mlađi.
Većina smatra da je razboritost samo arhaični
izraz.
Ma ne veruju ni sopstvenim očima.
Takvo je vreme došlo – ostarelo, prezasićeno,
senilno i preponosito.
Vreme, je duša univerzuma.
Zato ja nemam dušu.
Moj brat je bio jevrein. Makar su mislili da on
to jeste.

Sve je to stvar stanovišta, nivoa posmatranja,
gledišta…
Jevreji ga nisu voleli, a hrišćanin nije ni
mogao biti.
Taj epitet je došao tek kasnije, kada se
njegovo zemaljsko vreme završilo, a smislili
su ga ljudi, da bi lakše žanrirarili njegovu
misao.
Čudno je to, s tim nazivanjima. Hrišćanin.
Kao da je zastupao samoga sebe a ne oca, pa
se svi nazivaju po njemu.
Tako da i ja nisam hrišćanin.

Hrišćani me ne vole, vole me ljudi.

Došlo je do greške, sve je to
neljudski, uspaničeno,
prestrašeno, prestrogo, nejednako pred
ljudima.
Kao da je jedan prah bitan pred drugim
prahom, kada zaduva vetar.

Svi stalno pričaju o duhu
a niko da podigne pogled sa zemlje.

Svi misle da su već na nebu.

BILJANA KOSMOGINA. Ako se do sada niste suočili s Kosmoginom, taj propust morate hitno nadoknaditi! Ona je jedinstvena umetnica beogradskog kult(ur)nog podzemlja, puna eruptivne energije i mudrih pouka. O Kosmogini i njenom radu informišite se na sajtu njenog izdavača: http://karposbooks.com/kosmogina-biljana-f-book.html Najnoviji književni uspeh Kosmogine je Antologija srpske proze na nemačkom jeziku: Der Engel und der rote Hund, Kurzprosa aus Serbien, herausgegeben von Prof. Angela Richter, Edition Noack & Block, Frühjahr 2011., u kojoj je među najznačajnijim srpskim književnicima/ama zastupljena s pričom Porno Star. Antologija je predstavljena na sajmu knjiga u Lajpcigu, marta ove godine. Njeni poetski nastupi izazivaju veliku pažnju i burne reakcije publike od početka 2010. godine, od kada uspešno nastupa na raznim poetskim scenama u Beogradu: Poetski klabing (Akademija), Pesničenje, Crta (Teatar 78), sledi: XP Poezin (Žica)…
Kosmogina na ženskom Pesničenju u Muzeju istorije Jugoslavije: http://www.youtube.com/watch?v=6oV-TTVMvmU
Osvrt na Kosmoginin nastup i maestralnu izvedbu njene porno-političke poezije iz ugla Minje Bogavac, vidi ovde: http://www.poezin.net/2011/04/05/coskarenje-minja-bogavac-2/
O Kosmogini se pesme pevaju razne:
“Ko će da voli naša tela kao što nikad ona nisu volela nas?
Kosmogina će da nas leči svojim blagotvornim sadizmom…
Kosmogina! Kosmogina! Kosmogina!
SPASI NAS!”

MULTIKULTURALNA HIMNA

Ja sam troglavi kurac!
Jedna mi je glava pravoslavna,
druga budistička,
treća islamistička.
Iz tri para očiju izvire mi pička!
Imam i tri rupe,
a samo jedno dupe,
al ono je katoličko,
Santa Marija od Gvadalupe!

DAMIR NEDIĆ je rodjen 1984. godine u Kragujevcu. Živi u Poskuricama. Radi kao službenik u Tužilaštvu i radio voditelj. Do sada izdao par devojaka, nade svojih roditelja i jednu zbirku pesama ( “UGRIZI” SKC Kragujevac edicija “Prvenac” 2009. godine.). Objavljivao pesme i kratke priče u časopisima (Gradina, Lipar, Koraci, The Split Mind) I zbornicima, kao i na internetu ( bundolo.org). Autor i učesnik više
performansa. Igrao u nekoliko predstava. Do sada dobio nekolicinu priznanja i nagrada ( uglavnom osvajajući drugo mesto što mu je posebno drago). Voli da govori stihove u parku, po kafanama, gradskom prevozu i drugim mestima javnih okupljanja u kasnim noćnim satima.

SISTEM

Autobus nije navikao na toliki put.
Grca, koprca i grize, belu liniju EU.
U njoj gust, težak i uređen mrak.
Magla liže prazne, hladne ulice.
Jedan sat posle ponoći,
kao maketa grada, grad.
Kao nestanak reči i pokreta.
Kao jeza i policijski čas.
Kao radna Evropa.
Jutro je življe,
kolone se sudaraju uzdasima žurbe.
Arbajt, arbajt, arbajt…
Odjekuje u njihovim pogledima.
Uveče se sudaraju izdasima žurbe.
Shopping, shopping, shopping…
Odjekuje u njihovim pogledima.
Smoking stations,
umesto trake na rukavu.
Novembar.
Ingolstadt.
Nemačka.
Evropa.
Sistem.

NENAD GLIŠIĆ rođen je 1972. godine u Kragujevcu gde i sada živi i radi na svetskoj revoluciji. Samostalne knjige: Domovino, ti si kao ciroza jetre (pesme); Himne kamikaza (pesme); Cvetovi hirošime (haiku); Pesmice o prirodi i društvu (pesme); Sve o Psovaču (roman); Lica i situacije (kratke priče); Anahronike (poema); U hladu drveta saznanja (pesme).

ROBOVI ROBE

sve što postoji
ima dva lica

jedno za sebe
drugo za mene

i moja
dva
lica

jedno za mene
drugo za druge

imaju po obraz
za prodaju

SAŠA RUDAN rođen je 4. juna 1978, u Karlovcu. Trenutno živi na liniji Beograd- Oslo. Gotovo dve decenije rob je rаčunаrа, umetnosti i ekstremnih sportovа. Kаdа dobije slobodno vrieme pokušаvа nešto sа gitаrom ili crkvenim horom. Njegov internetski nick je mPrinC a više o njegovom životu i radu, možete pročitati na adresi sasarudan.com

JEBOTE, KOJA LUDOST

Nаpisаo sаm pjesmu toj djevojci
i ondа sаm joj je i odnio
i tu smo bili nаs troje
onа, jа i on;
njen vjerenik.

A pjesmа je govorilа o njenim sisаmа
uprtim kа nebu
o njenoj i mojoj golotinji ispod duge
o nаmа kаko plešemo sаlsu nа ulici
аli tu su bile i minđuše,
Skoro dа mi je bilo krivo
što sаm tаko dobro pogodio njen ukus,
“kаo dа me znаš godinаmа”,

reklа je а ondа mi je donjelа hrаnu
i ondа sаm jeo
i zаbio glаvu izа uglа
dа ne gledаm prаzne oči njenog vjerenikа

A ondа smo krenuli nа nudističku plаžu;
onа i jа.
Pjesmа, minđuše i vjerenik
su ostаli kod kuće.

Kаdа smo odlаzili
rekаo sаm mu
dа mi je drаgo što smo se upoznаli
i dа se nаdаm dа ćemo se vidjeti opet
on je odgovorio: “Moždа”,
Zаistа sаm cijenio njegov odgovor,
Nekаko je bio pun iskrenosti
i nisаm sigurаn -
dа li mržnje ili bolа.

Tаj dаn nije bio sаmo zbogom,
bilа je to i njenа provjerа dа je u prаvu,
provjerа prtljаgа prije dugаčkog putа,
A jа sаm odrаdio posаo ok,
hlаdno i nemilosrdno.

Ondа se vrаtilа kući -
Dok sаm je gledаo s leđа kаko okreće bickl
mislim dа je bilа zаdovoljnа.

Mislim dа sаm bio zаdovoljаn -
moždа mаlo kаo dа sаm predаo pаrtiju šаhа
koju sаm mogаo dobiti,
аli to je sаsvim ok

Stvаrno sаm iskreno želio
dа vidim njenog vjerenikа ponovo
bio je sаsvim ok momаk
I volio je dа svirа gitаru,
I imаli smo isti ukus;
Mislim dа bismo nаšli zаjednički jezik.

Liričar, poetski stvaralac, esejista. Muzičar, takođe… Na tvom Fejsu čitam da si „Artist at Total Art“ i čini mi se da ova poslednja odrednica vrlo dobro opisuje tvoj kreativni rad. Zato bih volela da nam za početak kažeš par reči o ovoj kovanici. Šta je Total Art i šta za tebe lično znači koncept intermedijalnosti/univerzalnosti/totaliteta u umetnosti?

Rekao bih da je to veština nastala u nekakvom bežanju, od nedostataka, i u nedostajanjima, nostalgijom ka zamišljenim svetovima. Ljubav prema muzici i pisanju razvila se u meni dosta rano, u detinjstvu, sa starijim bratom sam od treće godine preslušavao ploče, odrastao sam uz radio drame i Indexovo pozorište, uvek se dosta pevalo u našoj kući, živelo sa dosta strasti i ostrašćenosti, u petnaestoj sam odsvirao prvi koncert, a od tada na ovamo, hiljade njih.

Prvovremeno sam pisao neke neshvatljive romantičarske tekstove, apsurde, i poneku pesmu za punk bend Lee Osvald, u kome sam svirao do 1999. sa svojim mlađim bratom Stanislavom. Kako sam završio srednju školu zaposlio sam se u rakovačkoj industriji, i radio kao modelar dve godine, tu sam se naučio vajarstvu, i radu sa raznim materijalima. Kasnije sam se bavio i marketingom, i audio tehnikom, knjižarstvom…

Univerzalnost se sama nametala kroz vreme, u mojoj nemogućnosti da se opredelim od svih tih istraživanja. Emociju je moguće preneti putem raznih materijala, praksi, medijalnosti. Nije bitno kojom se vrstom umetnosti baviš. Moj prijatelj Dača iz Recycle Beinga kada ga pitaju ko je on, kaže -“Profesionalac, i glumac amater”. Ja kažem Profesionalac i marketing menadžer amater. Profesionalnost obuhvata sve ono što radiš, šta god to bilo, možda čak i kuvanje, pranje čarapa, sve ono što si u stanju da dovedeš do realizacije u punom kvalitetu. Amaterizam je sve ono ostalo, što zezneš. Tako da je Total Art u stvari univerzalna profesija sa izvesnim segmentima amaterizma, koji stremi profesionalnosti.

Kako si i kada počeo da pišeš poeziju? Kako je teklo tvoje poetsko i umetničko sazrevanje i šta su bile prelomne tačke na tvom dosadašnjem stvaralačkom putu?

Prvu pesmu sam napisao u petnaestoj, bila je to ljubavna pesma. Mislim da je i dalje čuvam. Pisanje nisam shvatao ozbiljno, niti sam mnogo o tome znao. Pisao sam alegorije, čitajući religijsku literaturu, svoje unutrašnja previranja izražavao sam u epici, u tonu biblijskog, mitskog, na kraju krajeva u arhetipskom. Mislim da sam do dana današnjeg zadržao tu intonaciju. Profetsku, alegoričnu, analogijsku, mističku… Pisao sam povremeno u trenucima neizdrzivih naleta lucidnih inspiracija, čija sam stanja kasnije sugestivno prizivao meditacijama. Nisam čitao ništa o poetskim postupcima, do njih sam došao kroz duhovnost. Najveći broj pesama sam napisao od 26. do 29. godine upoznavši Bundolo pokret. Taj interaktivni rad me je inspirisao i svojevremeno sam ostvarivao po dve ili tri pesme tokom dana. U poslednje vreme sam posvećen kontemplativnom radu.

Objavio sam jednu knjigu, napisao preko šest stotina pesama, eseja i priča, uređivao dva poslednja Bundolo zbornika, objavljivao u nekim časopisima, pisao recenzije za poetska i muzička izdanja.

Poznata mi je tvoja fascinacija beogradskim nadrealistima a čini mi se da su Ristić, Matić, Vučo i ekipa imali i izvesan uticaj na tvoju liriku. Možeš li nam reći nešto više o prirodi tvog afiniteta ka nadrealizmu? Da li se on odnosi i na francuski ili samo na srpski nadrealistički pokret?

Najveći uticaj na moju liriku imali su Miloš Crnjanski, Bob Kaufman, Miroslav Antić, Alen Ginzberg, i još neki manje poznati liričari sa američkog kontinenta. Njihov senzibil i sentiment najviše osećam u svojoj poeziji. Raznima sam bio fasciniran, ničega nikada nisam bio poklonik. Nadrealizam obožavam, kao i romantizam, i mislim da je “Uspavanka kao porediti“ jedna od najlepših pesama koje sam u životu pročitao. Poštujem i gajim afinitete prema Ristiću i Matiću i smatram ih velikim stvarocima. Do antologije srpskog nadrealizma došao sam preturajući po policama jednog antikvarijata u Brankovoj ulici. Knjige biram tako što ih puštam da mi same otvore stranice, i ukažu na sebe. Neke knjige ostaju na policama do daljeg kao meni strane, neke nosim kući da mi prave društvo. Uglavnom ih koristim ritualno, ne upotrebljavam forme klasičnog čitanja. Kao i sva deca i dalje ih držim pod jastukom.

Recenzent tvoje zbirke „Mamonova Hagada“ Nenad Glišić, napisao je da se tom knjigom obraćaš „živim ljudima, a ne istoriji književnosti“. Kako si ti razumeo ovu tezu i kako bi je objasnio u kontekstu svog poetskog stvaralaštva?

Shvatio sam to da je Nenad prozreo moju nameru da se ne borim sa ustrojstvima provenijencija Resavskih škola, i kritikom, nego da svojom lirikom prenesem sebe “običnim” ljudima, savremenicima. Sa druge strane nisam se služio ni uličnim, ni savremenim žargonskim formama…To govori o tome šta sve nisam uradio. A šta jesam? Pisao sam golim emocijama u izmenjenim stanjima svesti. Kao asketa u ćeliji, u noći kada svi padnu u san, ja sam padao u transcedenciju i skupljao iz kolektivnog polja snova, sve ono što se u tim momentima oslobađalo. Uglavnom su sve moje pesme snoviđenja. Kada čovek pada u san prolazi kroz više nivoa svesti. Kroz svest, međusvest, na pragu sna – to je onaj momenat kada padate u san i prvo čujete automatske razgovore, bujicu reči koja se odvija, i što dublje ulazite u podsvest, ta bujica kada pređe nulti prag ulazi u total podsvesti, odnosno u svet slika i snova. Na toj međutačci gde pliva reka reči u nama, počiva poezija. Mnogo puta sam se budio sa stihovima kao isplivavajući na površinu neke vode, iliti svesti. Ontolirika I Sunset je pesma u potpunosti nastala u snu.

Tako da, ne zanimaju me kritičari i slične strukture, ne radim radi njih, pokušavam da svojim senzibilom iznesem snove na površinu svesti. I dalje ne znajući zašto to radim. Jedino što znam je da to zaista radim. I mislim da nisam jedini.

Kako je došlo do tvoje saradnje sa Milanom Mijatovićem na projektu koji je danas postao organizacija Poezin? Kako se koncept Poezina menjao i da li se i na koji način, tokom rada u/na Poezinu redefinisalo i tvoje razmišljanje o savremenoj poeziji?

Mijatović i ja smo se svojim radom susreli na Bundolu. On je tamo bio i pre nego što sam ja upao u tu virtuanu komunu haosa. Upoznao nas je Webman na Očnjakovoj promociji knjige “Priče o Pivu“. Posle nekih godinu dana, sam preuzeo uredništvo Bundolo offline izdanja sa još tri poete iz Hrvatske, Bosne i Srbije; ovde u Beogradu, stupio u saradnju sa Sinišom Lekićem iz Libera, sa kojim sam organizovao objavljivanje zbornika, uz pomoć ekipe sa Bundola. Pošto sam nakon te zbirke objavio i svoju knjigu za izdavačku kuću Liber, Milan se zainteresovao da objavi za njih. Napravio sam konekciju i izašla je “Poezija se najbolje čita u gaćama“. Pre i nakon toga smo izlazili zajedno na Pesničenje, čitali tamo, skautirali za Pesničenje, sa Bundola i poezin.net-a slali preporuke Pesničenju za autore koji su objavljivali kod nas, ja sam pisao muzičke recenzije i tekstove za Milanov sajt… Na kraju smo došli na ideju da napravimo svoj pesnički dogadjaj koji je po svojoj formi slobodniji od onog koji smo imali priliku da vidimo. U to vreme je Dejan Bambulović pokušavao da postavi antislem događaj na Akademiji, mi smo se pojavili, i sa njim u saradnji postavili Poezin Party, odnosno Poetski Klabing. Pozvali svoje kontakte, odradili najave, i napravili rezidentni događaj.

Tokom 2010 radio sam za Akademiju kao organizator, i tu smo izgurali petnaestak događaja u Malom i Velikom klubu, Milan na organizaciji, ja na tehnici, Dragana Nikolić na dizajnu plakata. Od februara smo prešli u Žicu i tu radimo Poezin događaj esencijalnijeg karaktera gde uredništvo ima mnogo više angažovanja.

Kao jednog od urednika Poezina moram da te pitam nešto što mi se čini veoma važnim. Postoji li nova poetska scena u Beogradu? Ako postoji, kako bi je ti lično mapirao? Ko su njeni ključni akteri i šta su značajne estetske karakteristike poezije koja tu nastaje? … S druge strane, ako misliš da ova scena tek treba da se formira, zanima me šta joj to, za sada, po tvom mišljenju nedostaje?

Poeziji po pravilu nikada ništa ne nedostaje, osim veštine i artikulacije. Poetska scena u Beogradu je dosta šarenolika, i zaista je moguće svašta doživeti danas, slušajući poeziju. Nekada i veća ushićenja i euforije nego na muzičkim događajima, nekada i manja… Ali, ruku na srce, to je jedan te isti domen percepcije i stvaralaštva. Kao što je i muzička scena u dubiozama od kada je sve počelo da predstavlja trku sa popularnošću, spektaklom i zvezdama, tako je i sa književnošću i poezijom. Nekako sva ta scena postala je izanđani termin kome se ne vidi mesto, osim na paradama, barikadama ili televizijama.

Kada kažem scena, ja bih se najpre osvrnuo na ono što tu scenu čini, a to je sama publika. Kao najbitniji akter. Ne može se reći da nema sadržaja, da performansi ne zaslužuju pažnju i masovnost. Ne. S druge strane publika izvodi svoj performans, e, sad kakav je to performans, uglavnom potpuno izrežiran, izmontiran, efektiran, afektiran. Konstantno se dešava taj klinč te dve scene – virtualne i koja pripada medijima, a medijima pripada publka, i performerske koja je trenutno možda i najveći posmatrač ostalog sveta koji je postao “pozorište nad pozorištima“, uživo. Zato sebe nikada nisam smatrao publikom, a kao takvim ni delom scenskog. Ja sam svoj režiser. Ne znam, čini mi se da se danas ljudi previše obaziru na druge, ali ne kao performeri, nego kao publika. Za publiku je uvek bitna reklama. Tu ću stati.

Zagriženi si „bundolovac“ i jedan od njihovih urednika… Kako bi nekome ko nema pojma o čemu se tu radi, opisao šta je Bundolo i šta se na njemu događa? Ili tačnije, kako bi nekog kao što sam ja, ubedio da se registruje na sajtu Bundolo?

Nikoga ne bih ubeđivao da se tamo registruje, kao što ni mene niko nije ubeđivao. Kao što ne bih ubeđivao ljude da budu to što jesu. Ljudi sami dolaze do toga, treba li im ili ne, da pišu, grebu po staklu ili udaraju glavom o zid. Zahvalan sam Bundolu na svemu što mi je pružio i podržao moje stvaralaštvo, ali Bundolo je kao onaj tamni vilajet, ako uđeš, i ako ne uđeš, kajaćeš se. Svako ko želi više od sebe mora da proguta veliku knedlu, a Bundolo je jedna od tih velikih knedli.

www.bundolo.org
Najveci reginalni interaktivni sajt za pisanu reč. Rezervisan samo za ljubitelje, i one koji razumeju pisanu reč.

Kao Manekena Bigza i važnog aktera „bigzovske scene“ volela bih da te pitam o značaju koji Bigz kao kulturni prostor ima na nezavisnoj i alternativnoj kulturno-umetničkoj sceni Srbije.

Tokom devedesetih godina svi smo sanjali gitare, pojačala, bubnjeve, garaže u kojima je moglo da se svira do mile volje… Tražili podrumske prostorije po zgradama, u milosti nemilosti komšiluka, i podzemnih voda. A onda se desilo da se beogradska industrija knjiga ugasila, i najveće preduzeće BIGZ ostajući bez tržišta, sa tolikim kapacitetom, moralo je da otpusti hiljade radnika ostavljajući za sobom prazne kancelarije. Nekim čudom smo se svi stvorili u palati štamparije u periodu od 2005. do danas. Plaćali kirije, svirali ko ludi ne bi li ostvarili svoje klinačke snove.

U proseku između 150 i 300 bendova iz Beograda, pronašlo je utočište tamo, reklo bi se oko 1000 ljudi. Pošto sam se jedan od prvih prihvatio akcije sa sviranjem u Bigzu uzevši prostoriju, za pet godina sam se nagledao i naslušao svačega. Sa par drugara sam došao na ideju da registrujemo organizaciju koja će planski raditi na predstavljanju kulturnog epicentra koja se tamo dešava. Uradili smo nekoliko festivala i pre same registracije, objavili kompilaciju naših snimaka, i najzad otvorili internet sajt www.manekenibigza.org sa koga na free downolad puštamo albume i singlove bendova koji nam se obraćaju za pomoć u promociji, dajemo muzičke preporuke i pripremamo Festivalito putujući festival. Objavili smo Dž!Dž!, The Branka, URGH! , MC Sajsi, Recycle Being, Metak za Zlikovca, Polyester Shock, očekuju se Bolesna Štenad, Bulevar Vodenih Mozaika, Marko Aleksandar Gajić…

Sve u svemu to je jedan dobar duh koji treba gajiti i mi pokušavamo da olakšamo priči da i dalje traje i napreduje. Manekeni Bigza su samo servis za imploziju muzičkih medija, i eksploziju muzičkih i poetskih ideja.

Mislim da neću pogrešiti ako te nazovem i najvažnijim linkom između Bigzovskih bendova i mlade, beogradske poetsko-liričke scene. Verovatno u velikoj meri zahvaljujući tvom ličnom trudu, u proteklih godinu dana stekla sam utisak da ove dve scene prirodno pripadaju jedna drugoj. Kakvo je tvoje mišljenje o ovoj tezi? Ili, drugim rečima: može li se poezija odvojiti od muzike, i muzika od poezije… ako ih obe posmatramo u kontekstu današnjeg Beograda?

Muzika i poezija su praktično dve forme, iliti ekstenzije istog emocionalnog sadržaja koji se može prenositi zvukom. U Beogradu, ili u nekom drugom gradu, dokazaćemo tu kompatibilnost.

Bubnjevi! Kada i kako si se sreo sa ovim instrumetnom? Da li je u pitanju bila strasna ljubav na prvi pogled, ili simpatija koja se vremenom pretvorila u ozbiljnu vezu?

Za bubnjeve sam prvi put sreo u osmom razredu, kada sam kao zakasneli đak upisao prvi razred u muzičkoj školi. Nisu mi se svideli uopšte. Bio je tu samo doboš i neke palice, ja sam hteo i one ostale kante koje sam viđao u spotovima Slayera i Kreatora. Profesor je bio dosadan, a solfeđo prilagođen deci predškolskog uzrasta, pevali smo samo o cveću i kružićima. Jako me je to nerviralo. Napustio sam muzičku školu posle jednog polugođa. Pošto su me izbacili iz osnovnoškolskog benda Šinteri zbog Saleta Sedlara koji je još tada “ubijao“ sve instrumente, sa bratom i drugarom Aleksom oformio sam bend Lee Osvald. Bilo nam je po 250 – 300 ljudi na svirkama. Bilo je lepo. Pljuštali su hitovi poput “Sado-mazo“, „Ratni profiter“, „Treći svetski rat“, „Generale“… Svi po petnaest godina, burazer je imao trinaest, još uvek pričaju kako je bas gitara bila veća od njega. Nakon raspada 1999. godine radio sam sa jos 30ak beogradskih grupa.

Veliki sam fan pesama „Tautološki prevrat“ i „Šah sa ukusom čipsa“ i mislim da su one vrlo reprezentativne za tvoj poetski stil. U njima su očigledni tvoj sluh, osećaj za melodičnost i ritam u jeziku i tvoj talenat za igranje rečima. Slažeš li se sa mnom da su ovo važne karakteristike tvoje poetske prakse, i ako jesu, kako bi objasnio njihovo mesto u svom stvaralačkom procesu?

Postoji taj Kalambur, takozvana igra rečima, zvučnostima, ritmom. Svako ko voli jezik kojim govori morao bi makar malo da ima afiniteta ka igranju rečima. Jezik je živa stvar, a kao takav on je savršena igračka, prijatelj, naš pas koji nas prati i umire kada i mi. Kombinovanje zvučnosti i značenja vidim kao najbolji put iz literarnog plana kojim se može dodirnuti ljudska psiha.

Moje poslednje pitanje je zajebantsko i duboko u prostoru trača. Nedavno smo razgovarali o inicijativi za pokretanje žutog lista koji bi pratio beogradsku underground scenu. S obzirom da sam krajnje zainteresovana za ovaj „projekat“, kao glavnog inicijatora volela bih da te pitam da li si razmišljao o detaljnijoj razradi uređivačkog koncepta ovakvog časopisa? Koga bi stavio na naslovnu, koga angažovao u redakciji, ko bi taj list kupovao i ko bi nas, po tvom mišljenju, prvi tužio za uvredu časti?

Redakciju časopisa vidim kao redakciju Poezina, bez razlike. Zna se ko je zadužen za naslovnu, ko za muzičku, ko za poetsku rubriku, ko za kolumne. Mogu se dodati dopisni, i članovi iz dosluha, informeri i šaptači, kao i savetodavna strana. Fotografije možemo dobavljati od fotografa zaduženih za ostale poetske događaje, i emotivne porođaje. Takođe ako bude bilo potrebe možemo i ubaciti kajiševe stripa, koji će verno prenositi događanja sa Poezina, Pesničenja, Argha, kao i karikature sa day after partija. Takođe nagradne igre, upoznajte tog i tog, tu i tu pesnikinju/pesnika, ako već to uradili niste. Mislim da će to biti nešto sasvim Novo i Vruće na tržištu, u prvo vreme ćemo ga deliti za (d)žabe, a ubrzo početi da naplaćujemo stvar za debele pare. U tome se ogleda naša budućnost. Mislim da nam ne treba puno vremena da pripremimo prvi broj… Možda je u pitanju i pet minuta.

Koncert grupe Dž!Dž!, osnovane 2005. godine, biće održan u Velikom klubu Akademije, u kojem su svojevremeno prvi put i nastupili, a u Malom će gotovati Riffs DJ Team.

Svaki posetilac, uz kupljenu kartu, na poklon dobija CD novog albuma grupe Dž!Dž!, koja je najavila i niz drugih iznenađenja.

Prvih 30 posetilaca na ulazu će dobiti motivacioni poklon u vidu himalajske “radždže Haludždže”.

Album “A onda stanem i razmislim…” biće uskoro objavljen i za onlajn etiketu “Manekeni Bigza”, koja će takođe imati promociju.

Dž!Dž! su imali brojne nastupe širom Srbije i regiona, uključujući i zatvaranje beogradskog kluba DžKC-a uz slogan “Dž-Dž u DžKCu za Dž”, Jelen Pivo festival, na kojem su nastupili ispred Happy Mondays, te nastup u riječkom klubu Big Rock Mama, koncerte u klubovima Ana 4 pistolja, Žica, Akademija, Danguba, na brodu Povetarac, dvorištu biblioteke grada Kikinde, u Vrbasu u Pablo Baru, u Subotici na String Festivalu, Medija klubu i Hektoru na Adi Ciganliji, Gusaru na Savi, u Skoplju, Petrovcu na Mlavi, Majdanpeku…

Dž!Dž! organizuje i ekološki festival Rekologija, sa kojim gostuje u mnogim gradovima, aktivno učestvujući u propagandi protiv zagađenja životne stredine.

Uključeni su i u književni rad i uredništvo na međunarodnim zbornicima poezije i proze.

Tekstove za njihove numere pišu aktivni članovi Dž!Dž!-a, pesnici i muzičari Ivan Jakovljević i Siniša Stojanović Sinister.

Sinisterova prva knjiga poezije “Mamonova Hagada” objavljena je za izdavačku kuću Liber iz Beograda.

Broj muzičara u grupi varira od sedam do deset, uz gostujuće instrumentaliste, a neki od članova Dž!Dž! svirali su i u raznim autorskim sastavima tokom prethodnih decenija.

Uz veliku arhivu video i audio snimaka sa raznih koncerata, diskografija benda broji maksi singl Dž-Dž od pet pesama iz 2007. godine (autorsko izdanje podeljeno na koncertima), multimedijalni snimak koncerta iz kluba Hektor (koji čeka na postprodukciju) i, konačno, debi album “A onda stanem i razmislim…” sa kojeg se već izdvojio singl “James Brit”.

Više o Dž!Dž! na www.myspace.com/dzdzband

Koncert na Akademiji počinje u 22 sata, a cena ulaznice za Veliki klub je 300 dinara, dok je ulaz u Mali klub besplatan.

Sajt Akademije je www.akademija.net, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org

(SEEcult.org)