Siniša Stojanović SINISTER
Učesnik predstojećeg događaja Poezin XP sp # 3
Pitanja – Minja Bogavac
* Liričar, poetski stvaralac, esejista. Muzičar, takođe… Na tvom Fejsu čitam da si „Artist at Total Art“ i čini mi se da ova poslednja odrednica vrlo dobro opisuje tvoj kreativni rad. Zato bih volela da nam za početak kažeš par reči o ovoj kovanici. Šta je Total Art i šta za tebe lično znači koncept intermedijalnosti/univerzalnosti/totaliteta u umetnosti?
Rekao bih da je to veština nastala u nekakvom bežanju, od nedostataka, i u nedostajanjima, nostalgijom ka zamišljenim svetovima. Ljubav prema muzici i pisanju razvila se u meni dosta rano, u detinjstvu, sa starijim bratom sam od treće godine preslušavao ploče, odrastao sam uz radio drame i Indexovo pozorište, uvek se dosta pevalo u našoj kući, živelo sa dosta strasti i ostrašćenosti, u petnaestoj sam odsvirao prvi koncert, a od tada na ovamo, hiljade njih.
Prvovremeno sam pisao neke neshvatljive romantičarske tekstove, apsurde, i poneku pesmu za punk bend Lee Osvald, u kome sam svirao do 1999. sa svojim mlađim bratom Stanislavom. Kako sam završio srednju školu zaposlio sam se u rakovačkoj industriji, i radio kao modelar dve godine, tu sam se naučio vajarstvu, i radu sa raznim materijalima. Kasnije sam se bavio i marketingom, i audio tehnikom, knjižarstvom…
Univerzalnost se sama nametala kroz vreme, u mojoj nemogućnosti da se opredelim od svih tih istraživanja. Emociju je moguće preneti putem raznih materijala, praksi, medijalnosti. Nije bitno kojom se vrstom umetnosti baviš. Moj prijatelj Dača iz Recycle Beinga kada ga pitaju ko je on, kaže -“Profesionalac, i glumac amater”. Ja kažem Profesionalac i marketing menadžer amater. Profesionalnost obuhvata sve ono što radiš, šta god to bilo, možda čak i kuvanje, pranje čarapa, sve ono što si u stanju da dovedeš do realizacije u punom kvalitetu. Amaterizam je sve ono ostalo, što zezneš. Tako da je Total Art u stvari univerzalna profesija sa izvesnim segmentima amaterizma, koji stremi profesionalnosti.
* Kako si i kada počeo da pišeš poeziju? Kako je teklo tvoje poetsko i umetničko sazrevanje i šta su bile prelomne tačke na tvom dosadašnjem stvaralačkom putu?
Maju Vujinović upoznala sam proletos u Dadovu. Srednjoškolka, bebi-fejs, uči glumu i svira violinu. Dobra devojčica. Lepa. Ima super glas. Igrala je u našoj predstavi “Tri, četiri… sad!”. Napisala sam joj lik fine cure koja stidljivo baca rime. A onda sam, početkom jeseni, saznala da ih zaista baca. Vrhunski i bez imalo stida. To su saznali i svi koji su to veče bili na Akademiji, na poetskom klabingu u organizaciji Poezina. Maja i njena drugarica Jelena nastupile su u duetu. Njihov slem je rep bez matrice. Govore u glas. Flou im je brz a reči jake. Bezobrazne, seksi, provokativne, prljave i pametne. Začudno drske i nežne, u isti mah… Od tada ih redovno viđam. Muvaju se po gradu. Ima ih svuda gde je scena, gde su reflektor i majk. Skupljaju lajkove i aplauze na “Fejsbuku”. Milan Mijatović sa Poezina prozvao ih je “opake slemerke”. Nadimak im je postao i nezvanično ime za bend.
