Slobodan Ocokolić, CRVENI POMAK
piše Jelena Nidžović
(edicija Pesničenje/ Škart, Beograd, 2010.)
1.
Zbirka ,,Crveni pomak’’ objavljuje se, čini nam se, u trenutku naročite afirmacije scene na tragu slem i(ili) novijeg angažovanog pesništva, a pocrtavanje te činjenice na naročitim, prvim redovima teksta namerenje je upereno prema u najvećoj meri ka njenom neučestvujućem statusu u daljem odnosu prema zbirci. To da zbirka u trenutku pisanja ovog prikaza nije ni objavljena, pa se shodno tome ne može govoriti o književno-sinhronijskom ili recepcijskom poimanju same zbirke legitimiše prvo i nalaže okretanju onome u čemu kao pisac ovih redova mogu učestvovati: procesu nastajanja zbirke, u koji imam uvid. Ovaj tekst tako ni ne pretenduje na karakternost prikaza ili kritike, već polazi iz želje za laganim prekucavanjem lagodne i dobroćudne naklonosti prema zbirci u gotovo hermeneutičkom zanosu u jagodicama pri pritisku polja na tastaturi.
,,Crveni pomak’’ se, u svojoj konačnoj uobličenosti, pojavljuje kao prefigurirana pojmovnost koju bi trebalo razmatrati. Do pre izvesnog vremena mogla sam zauzimati stav povodom Ocokoljićevog poetskog istupanja i povodom njegove poezije, ali zauzimanje stava povodom zbirke u većoj je meri zauzimanje stava povodom odluke.
Naslovna sintagma ,,crveni pomak’’ je, paradoksalno i nikako kroz školsko postupanje u tumačenju, postavila osnove onome što sledi: naslov će metatekstualno gotovo ironijski označiti položaj i perspektivu ove zbirke, a evo i kako…
Sintagma ,,crveni pomak’’ pretpostavlja dve komponente koje poetički obelodanjuju namerenja i zbiljski život pesama Slobodana Ocokoljića. Imenica pomak evocira misao o gestu, pokretu, najšire shvaćeno: o telesnoj motorici ili telesnom učešću. Crveni je pridev koji najneposrednije upućuje na ekspresivnost ili neki oblik udela strasti, ali i koji pamti svoje tradicijskim obrascima upotrebe, koji su, opet, u vezi sa ospoljenim ljudskim: sa reprezentacijom tela preko slike krvi. Crveni pomak je, prema tome, jedna mobilisana snaga, ali još i nadasve i želja za ospoljavanjem. O takvom se htenju, istina, moglo govoriti jer je od trenutka objavljivanja zbirke Ocokolićeva poezija u ironijski samonametnutoj poziciji: to više nije (samo) poezija koja se izvodi, već poezija koja se čita, neka vrsta ,,Crvenog predaha’’, užljebljenosti reči u odlučenu formu zbirke.
Lirski zahvati koji su se našli u zbirci nesamereni su na planu forme, pa tako uz minijaturu ,,Crna reka’’ stoji ,,Afirmacije Kolarića Panića’’, pa se stoga može odreći smisao kriterijumu prema kome su odabrane pesme za zbirku: ali zašto bi to neko u slučaju ove zbirke uradio? ,,Crveni pomak’’ primiče se i odmiče od određenih polja (lirskog) interesovanja, zagledana u svoje pražnjenje, pa je njena odlučujuće problematizovana celovitost ujedno i njena lirska zakonomernost:
2.
,,krv se crveno zbivala”
“Vinaver, ,,Svuda je teško šumilo (III. Fuga)”
…i budite uvereni da je zbirka mogla izgledati posve drugačije, a to tvrdim kao neko ko poznaje autora (Slobodan i ja smo se isprva malo zagledali po hodnicima čačanske Gimnazije da bi se, mojim prispećem na studije, naš odnos utemeljio u prijateljstvu, pa je tako sada Slobodan čovek sa kojim gledam filmove, čitam poeziju i rimujem šta sve stignem, između ostalog). Ovo je mesto i za još referenci iz života… Susrevši se prvi put sa Slobodanovim pesmama, a bilo je to pre, može biti, dve ili tri godine, kompjuterskim mišem odmeravala sam njihovu dužinu pre svakog čitanja i, pročitavši ih nekoliko, primetila sam nešto što sam u tom trenutku nazvala ,,rokenrol sintaksom’’. Nedugo potom dobila sam i folder ,,Kriptodepresija’’ koji je sadržao sve Slobodanove pesme. Imajući uvid u više njegovih izražajnih modusa, ponovo tvrdim: zbirka je mogla izgledati posve drugačije, stilski i tematski nivelisano, ukupno i zaokruženo. Osim! – ako takva zaokruženost ne bi bila nepošten iskorak ka razumevanju pesništva koje nije i njegovo razumevanje.
KLIKNITE NA OVAJ LINK DA POGLEDATE KOMPLETAN TEKST »
