POEZIN PRESS

M. Krleža

Ne mogu da čitam sintezu Andraševog utiska o „Poeziji u kući“ niti analizu Bojanovog pritiska, a da se ne osetim uvučenom u vremeplov.

Onome kome je u cilju da posećuje događaj kao što je „Poezija u kući“, sa namerom da ga opstruiše, i to takvim jednim rigidnim stavom, i najveštiji kritičarski prsti podignuti protiv „lažnog novosadskog avangardizma“ sedamdesetih godina, mogu sa punim pravom da skinu kapu. Eto, bar je nešto tradicionalnog očuvano: istorija je ponovljiva.

Provokacije bez argumentacije, pozivanje na linč „Poezije u kući“, kao i izjednačavanje pesnika i pesnikinja (i publike, dapače) sa fašistima, sredstva su neprimerena (jer ako Krivokapić četiri puta ponovi reč „porno“ u jednoj konstataciji onda nisam sigurna da sе motiv „erotskog naboja“ ponavlja samo u pesmama koje se mogu čuti u CK13) njihovim plemenitim stavovima kojima pozivaju na „prave umetničke vrednosti“. „Poezija u kući“ je projekat koji je otvorenog karaktera, i s obzirom na to, postoji mogućnost, čak poziv, da se mikrofon uzme u ruke i „stane pod reflektore“. Ako mislite da postoji neka „pravija“ poezija od poezije koja se može čuti u CK13, dovedite je. U čemu je problem? Jer, javnim pozivanjem da se „Poezija u kući“ zabrani i protera kao „degenerični kvaziumetnički ekcem na leđima ranjene srpske književnosti“, drsko je i bezobrazno, i kada već, na žalost, moramo da razvijamo dijalog na fašistoidnim momentima, onda ne mogu da se otrgnem utisku da, kada je reč o „Poeziji u kući“, fašizma i otvorene netrpeljivosti ima jedino u vašim kritikama.

Izričući sud da je poezija koju su čuli najbrutalija blasfemija protiv dostojanstva čoveka Krivokapić i Andraš označili su sebe kao modelirano telo kritike. Jer, poređenje „Poezije u kući“ sa nekakvom tajnom fašističkom organizacijom (Nisu se ti takozvani i samozvani pesnici i pesnikinje našli u ovom kontekstu tek tako, slučajno. Nisu pali s neba, niti ih je na “Poeziju u kući” donela roda. Tako je i sa publikom, Bojan Krivokapić) koja je nameštena i doneta, ne od roda jel, da pokvari onu pravu i nepatvorenu poeziju, može se posmatrati jedino kao panična reakcija u odsustvu svake akcije, osim ako teoriju zavere ne svrstamo u vitalne kritičarske organe.

Da li su Krivokapić i Andraš ustali protiv „Poezije u kući“ iz odanosti prema onom „pravom“ osećaju „prave“ umetnosti koja čami čekajući dok nekakvi diletanti svojim komadom odvratnog erotskog defetizma, rasteruju prave vrednosti svojim perverzno lascivnim slikama, a sve sa ciljem da takvim imenom erotske mistike povuku mladu i najmlađu publiku? Zbog toga? Ili zato što sebe smatraju delom despotskog elitizma kome je dopušteno da propisuje šta se to sme, a šta ne sme. Oni ultimativno poručuju: „šta ste se igrali, igrali ste se, sada je dosta, kupite svoje raspadnute igračke i napolje iz našeg peska! Kome nije jasno – glup je.“

Ako niste primetili da je poezija održiva zahvaljujući događajima kao što je „Poezija u kući“, da je to šansa da se formira nova pesnička scena i konačno, odvoji „žito od kukolja”, onda smo, kolege i prijatelji, svi na pogrešnom putu, i zalud ovaj dijalog vodimo.

Poetski clubbing 03 – Akademija – 25.04.2010