DRAGOJLIN KORNER (Piše Dragoslava Barzut)

Oprosti mi na imperativu

Ja hoću da sudeluješ a ne da (me) interpretiraš. Ja hoću da ti se obraćam direktno, lično, lokalno, antiformalno i aktuelno. Ja ti govorim o konkretnim stvarima. Za mene je poezija energetsko pražnjenje. Ja sam pesma. Moja poetika je lična.

Pre nego se dohvatiš čitanja poezije trebalo bi da znaš da je poezija uvek određena geografijom, etničkom pripadnošću i seksualnim opredeljenjem… ova ograničenja određuju horizont poezije… Ali budi svesan/na da postoji potreba za pisanjem koje pomera granice onoga što se može identifikovati, što ne samo da proizvodi razliku već je pronalazi, što dovodi do nomadske sintakse želje i preobilja koji prkosi žanru (rođenju, rasi, klasi) da bi ga negde drugde smestili. [1]

Pre nego se dohvaš pisanja poezije, trebalo bi da napraviš izbor, jedan od onih Velikih Izbora posle kojih više nemaš izbora. Treba da se odlučiš, oslanjajući se na poznanstvo sa sobom, da li ćeš da se od stihova braniš tako što ćeš ih pustiti da te dekonstruišu ili ćeš stihovima ti da dekonstruišeš, ne dozvoljavajući da ti bilo ko nametne svoje oružje? Ako si, kojim slučajem, ti onaj/ona srećnik/ca ušuškan/a u sredini, ovaj tekst nije za tebe, slobodno nastavi da pijuckaš neskafu dok posmatraš nastajanje i/ili nestajanje poezije.

Uputstvo za rukovanje poezijom

Sve dok pišeš za sebe, to nikoga neće zanimati. Nikome to neće biti zanimljivo. Tvoje pesme ličiće na akademsko iz(m)učavanje poezije, nešto što bi se moglo uz malo alkohola i malo više mašte, dovesti u vezu sa tradicijom simbolizma, samo što bi saglasje metafore sa svim njenim podvrstama izazvalo lomljenje jezika, koji se više ne bi dao sastaviti, to znači da se ti ne bi dao/la sastaviti jer jezik proizvodi tebe, a ne ti njega. Kada ti kažu da je tvoja poezija hermetična, to znači da nikome i ništa nisi ni objasnio/la ni pojasnio/la, to znači da tvoj govor ne postoji (iz)van, da bi ga izbavio/la moraš ga prevesti skoro do nivoa jednostavnosti koji se graniči sa konzumerstvom. Zato nastoj, iako će ti se to činiti kao surova banalizacija i skrnavljenje tvojih svetinja, da poistovetiš poeziju sa kesicom neskafe. Sipaš, kesicu baciš u đubre. Konzumiraš kad za njom imaš potrebu.

Jednokratna upotreba. Želećeš svoju svakodnevnu dozu. Ako postaneš ovisnik/ca, batali poeziju jer predodređen/a si za skribomaniju.

Prestao/la si da pišeš za sebe. Ali, svuda oko tebe su drugi. Pisati za druge je donekle zanimljivija i manje hermetična stvar kojom se možeš zanimati neko solidno vreme, veštijim dovoljnom za savladavanje mehanizama zavođenja i samozavođenja. Celokupna tvoja istorija svodi se na dopisivanje sa prijateljima (ili još grđe na pisanje), zato si danas go/la k’o pištolj. Poezija se ne iscrpljuje u pokazivanju emocija. Poezija je način na koji ćeš pročitati pesmu.

Ako (po)želiš da daš svakom svoju dozu poezije, neshvatajući da je drugi „večno odsutan“, samoosudićeš se na egomaniju.

Prošlo je pola veka od kada su Ginzberg i ostali vorholovci izjednačili veštinu stvaranja umetnosti sa veštinom stvaranja profita. Danas znaš da njihovi zakoni (tržišta) nisu tako čvrsti. Možeš za sve pare raditi na marketingu ali to će biti dovoljno za jedan, počasni, krug. Nećeš postići nikakav uspeh ako nemaš „ukusan proizvod“. Ili, drugačije rečeno, ako tvoja poezija ne prenosi nikakvu poruku i ne izaziva nikakvu reakciju onda je ona svedena na haos, a ti prepušten/a mitomaniji.

Tvoja poezija treba da ima utisnut datum proizvodnje na naslovnici i rok trajanja na poleđini.

Ako te budu poredili i kritikovali upao/la si u društvenu igru i igraš.

- – -

[1] Charles Bernstrain, „Time Out of Motion: Looking Ahead to See Backward“, iz knjige Dubravka Đurić „Jezik, poezija, postmodernizam“, str. 121.

KRPICA SIMIĆ STOJAN

Konkurs zа slem poeziju zа Peti Međunаrodni Novosаdski književni festivаl. Društvo književnikа Vojvodine objаvljuje konkurs zа nаjboljeg slem pesnikа Srbije. Tаkmičenje će se održаti u okviru Petog međunаrodnog novosаdskog književnog festivаlа, krаjem аvgustа 2010. Pozivаmo slemere Srbije dа pošаlju nаjmаnje 8 pesаmа koje ne smeju biti u govornoj verziji duže od 3 minutа (аko su pesme nа jednom od jezikа koji se govore u Srbiji, neophodno je dа budu prevedene nа srpski).

Komisijа DKV će odаbrаti deset pesnikа koji će biti pozvаni dа učestvuju u tаkmičenju. Komisijа će, tаkođe, po svom izboru pozvаti još nаjviše deset pesnikа koji će biti učesnici tаkmičenjа. Tаkmičаri u sklаdu sа propozicijаmа mogu govoriti sаmo svoje pesme, u protivnom biće diskvаlifikovаni. Nа krаju dvodnevnog tаkmičenjа biće proglаšen pobednik koji će dobiti diplomu i novčаnu nаgrаdu.

Nаgrаdа nаjboljem slem pesniku biće uručenа аvgustа mesecа u Novom Sаdu. Prаvo učešćа imаju svi grаđаni Srbije od 9 do 99 godinа.

Pesme poslаti do 1. аvgustа nа аdresu DKV, Brаće Ribnikаr 5, 21000 Novi Sаd, ili nа e-mail: zlatnagreda@neobee.net , sа nаpomenom zа Slem tаkmičenje, 5MNKF. Sа pesmаmа obаvezno poslаti krаću biogrаfiju i аdresu.

Informаcije nа telefon 021/ 6542 432.
Info – Stojan Simić Krpica

Piše: Skot Vuds
Objavljeno u „Svetska literatura danas“, avgust 2008.
Preuzeto sa: http://www.odmotavanje.com
Prevela: Dragoslava Barzut

Preko stotinu ljudi čeka u redu ispred „Nuyorican Poets Cafe“ svakog petka, večeri kada je poetski šou, jedan od brojnih nedeljnih art dešavanja na ovoj aveniji. Kada se vrata otvore i prostorija popuni, ljudi koji ostanu napolju nastavljaju da čekaju u redu čak i nakon što šou počne. Za deset dolara vi ste kupili ulaznicu ali ne i garanciju da ćete sesti. Naravno, petak veče nije bilo kakvo čitanje poezije. Petak veče je jedno od dve noći u Nuyorican-u kada se poezija slema. I svako ko je ikada bio na slem večerima poezije reći će vam: ovo nije poezija kakvu su vam čitali profesori književnosti.

Slem poezija je nastala pre 21 godinu u Čikagu. Kreirao ju je građevinski radnik Mark Smit, koji je, posle napornih akademskih čitanja i dobre stare izdavačke mreže, došao na zamisao da poeziji treba interakcija sa publikom, kao i mogućnost da svako ko ima pesmu može da nastupi. Smit je to postigao tako što je napravio šou koji dozvoljava pesnicima da izvedu svoju poeziju pre nego publika zajedno sa sudijama oceni njihov nastup na olimpijskoj skali od jedan do deset. To je bio zabavan i veličanstven eksperiment, jednostavan trik da se ljudi zainteresuju za poeziju, i on je privukao publiku, zainteresovao je ceo svet za poeziju, vrtloglavo.

Nasuprot onome što većina novinara koji štampaju priče o slem poeziji piše, slem nije umetnička forma. Slem je ideja, trik uz pomoć kojeg treba ubediti ljude da je poezija mnogo zanimljivija i mnogo više kul nego što je to na zamornim časovima književnosti i u prašnjavim antologijama, i uveriti ih da oni mogu da se uključe i angažuju. Navlačenjem poeziji borbene odežde, uvođenjem takmičenja, sugeriše se modernom ukusu za senzacionalizam u umetnosti – kada se to uradi na pravi način – bez zalaženja u prostu karikaturu ili zabavu. Dobar slem je zabavan, glasan, prati ga dobro izvođenje, performans. U slučaju da bilo koji od ovih elemenata nedostaje, što je savršeno prihvatljivo kada je reč o slemu, misija ne može da bude ispunjena. Ljudi mogu da uživaju u dobroj poeziji na internetu, u udobnosti svog doma i to kada god požele. Za razliku od toga, slem nudi iskustvo koje se ne može steći iz knjiga ili preko kompjutera, i čak mogućnost da se utiče na tok događaja. Slem ohrabruje ovakvo razmišljanje, u stvari.

>>> Slem je punudio scenu i mikrofon za mnogo više pesnika nego što je to i jedan drugi pesnički pravac u poslednjih dvadeset godina, i njegov uticaj nastavlja da raste <<<

Trebalo bi napomenuti da slem pokret više nije ograničen na andergraund kafiće i barove; on ima svoj javni prostor za svoje pristalice. Postoje tri nacionalna sankcionisana godišnja takmičenja; neprofitna organizacija koja prati slem poeziju interesuje se za nju i registruje slem širom sveta (prigodno nazvan Slem poezija) brojne slem publikacije, dokumentarce i filmove. Redovna slem takmičenja održavaju se u više od pedeset država, i slem se pojavljuje na svim kontinentima. Postoji slem u Singapuru i Kanadi, Južnoj Africi i Jamajci. Evropa vrvi od slem poezije, pa čak je i Antarktik preuzeo slem. Slem je punudio scenu i mikrofon za mnogo više pesnika nego što je to i jedan drugi pesnički pravac u poslednjih dvadeset godina, i njegov uticaj nastavlja da raste.

Slеm ima svoje kritičare, naravno; kao i svaka popularna umetnost. Književni kritičar Harold Blum objavio je u „The Paris Review“ najverovatnije najpoznatiji podrugljivi stav o slemu, nazivajući ga „smrt umetnosti“. Poznati pesnik Lorens Ferlingeti izbacio je u „San Francisco Chronicle“ pre nekoliko godina svoj čuveni citat o slemu: „Slem ubija poeziju“. Ipak, sve dok ove i druge kritike dolaze od ljudi koji su malo ili nimalo upoznati sa slemom i koji još uvek misle da je poeziji mesto u ogromnim nečitljivim knjigama skrajnutim na policama institucija, one nisu merodavne. Neke od najboljih kritika slema došle su iz njenih sopstvenih redova, pesnika koji pokušavaju da postave nove standarde popularizujući svoj rad (jedan od poznatih predloga slemera je da sudija ne bude neko iz mase ko je slučajno te noći ušetao u određeni bar). Politika slema je politika otvorenih vrata koja dozvoljava mnogo istih tema i stilova predstavljanja, retko da je slem pesnik neko ko je napravio neki pomak u tradicionalnim izdavačkim krugovima. Mnogo slemera to radi svakog dana, i razlika između stranice papira i stejdža nije ista kao pre deset ili dvadeset godina, ali jaz između lokalnog slema i mejnstrim izdavačke industrije je ogroman. Nije da je to obilna pesnička produkcija, da podsetim: prodaja nekoliko hiljada primeraka knjiga poezije jednaka je prodaji zlatne ploče u muzičkoj industriji.

Poezija generalno duguje mnogo slemu, pitajte profesore i obrazovne ustanove koje su promenile njihovu nastavu i snabdeli svoje biblioteke sa aktuelnim slem antologijama kao šti su „Spoken Word Revolution“ ili edicija slema koju je pokrenuo Mark Smit, „The Comlete Idiot’s Guide to Slam Poetry“.

Da nema slem poezije, kao i potrebe za zadovoljenjem osnovnih ljudskih potreba kao što je potreba za zajedničkim izražavanjem, poezija bi izumrla pre mnogo vekova. Slem nastoji da venča ove dve realizacije svakog puta kada „udari“, najbolji slemeri poentiraju puštajući vas da se njišete pri svakom koraku i prebacuju loptu u vaše dvorište. Slem je preuzeo poeziju iz učionice i čvrsto je stavio u ruke ljudi, а mnogi od njih samo traže neki sadržaj koji bi ih uveče zabavio a da to nije odlazak na film..

Svi kritikujemo umetnost; ili nam se sviđa neka slika ili pesma ili film ili ne. Slem poezija podiže mnogo više prašine. Slem povezuje publiku, i pesnici su vrednovani ne samo odzivom publike već i ocenama koje im daju nasumično izabrane sudije iz publike. To je najčistiji oblik demokratije u umetnosti, aspekt koji izostaje u mnogim kritičkim osvrtima.

Slem poezija nije takmičenje u pravom smislu, naravno, i po pravilu na ovim večerima obično nisu prisutne istaknute i stručne sudije. Slem propagira ideju da umetnost pripada narodu a ne institucijama ili modnim kreatorima. Slemu je neophodna kritika običnog čoveka. Slem dokazuje da poezija namenjena narodu na kraju pripada narodu, do te mere da zahteva njegovo mišljenje koje bi se smatralo kao pravo slem iskustvo.

Lepota poezije je u tome što svako može da piše pesme. Ali to je i svojevrsno prokletstvo. Slem poezija uzdiže tu lepotu/prokletu formulu na nivo na koji se većina umetnika ne bi usudila da izloži sebe: kritikama javnosti i potencijalnim opomenama. Naravno, postoji mnogo kritičara nedeljnika koji se motaju tuda, ali slem jednostavno nije okupacija profi kritičara niti je zanimljiv akademskim krugovima. Može samo da ih zabrine to što mnogi ljudi svakodnevno konzumiraju takvu poeziju, što uopšte drže da je to poezija!

U bilo kojoj fazi studiranja ili života, osvešćivanje vodi ka promeni. I dok slem ne oglašava sebe kao svrhu, to je samo jedan vid moderne poezije, koji uglavnom razvija dinamiku na zajedničkoj talasanoj dužini. Radeći naizgled bezopasnu stvar – buđenje interesovanja za poeziju kod ljudi – slem se nada ne samo da će pokrenuti čula za lepotu jezika i sveta oko sebe, već i da će pokazati ljudima kako mogu da utiču na svet oko sebe kroz ono što poezija može da (im) pokaže.

Veče novog ženskog glasa
RADOST LUDOST

Nastup ženskog hora Kombinat (Slovenija), Pesničenje specijal, ’poetski cegeri’, posebno vođenje kroz izložbu „Ženska strana“

Veče novog ženskog glasa pripremili su zajedno nezavisni, angažovani i radoznali autori i autorke iz „nespojivih“ sektora: institucionalnog (MIJ), nevladinog / aktivističkog (Rekonstrukcija) i nesvrstanog umetničkog (Kombinat, Pesničenje). RADOST LUDOST realizujemo sa namerom da zajedničkim snagama, široj javnosti, predstavimo umetnice ’sa periferije’, koje se, svojim specifičnim izrazom i na nekonvencionalan način bave riskantnim temama.

U petak, 9. jula, od 20 do 23 sata ulaz u “Muzej 25. maj” je besplatan.

Posebno vođenje kroz izložbu “Ženska strana” – koju su zajedno realizovali Muzej istorije Jugoslavije i Muzej savremene umetnosti – počinje u 20 sati, a nakon toga, u 21 sat, nastupaju ženski hor Kombinat iz Slovenije i pesnice Pesničenja.

Zbirku ženske aktivističke poezije i poetske cegere dobiće prvih 200 radoznalih i radosnih  ovog neponovljivog programa.

Dodatne info na: www.mij.rs, http://kombinatke.si, www.pesnicenje.org, www.rwfund.org

Realizaciju programa omogućili: Ministarstvo kulture Republike Srbije, Ministarstvo kulture Republike Slovenije i Rekonstrukcija Ženski fond.

Pesničenje ili aktivno čitanja poezije u javnim prostorima, nastao je na inicijativu umetničke grupe „Škart“ u novembru 2008. godine s ciljem da podrži pojedince da izraze kreativne potencijale.

Pesničenje je otvoreno i za već etablirane stvaraoce koji imaju hrabrosti i znatiželje da se sretnu s riskantnim temama, kao i angažovanom i neindiferentnom publikom, u neobeleženim i nekonvencionalnim prostorima.

Pesničenje je otvoreno za sve prijave i preko internet-sajta www.pesnicenje.org ili e-mail adrese pesnicenje@gmail.com

Posle Reksa, Grafičkog kolektiva, Beopolisa i KCB-a, Pesničenje se prvi put održava u Zmucu, na zemunskom keju (Njegoševa 53, pored Šarana).

Učestvuju:

Dragoljub Milićević
Radmila Paunić
Anica Petković
Zoran Trklja
Dunja Popržen
Milan Mijatović
Siniša Stojanović Sinister
Irina Marković
Aleksandar Šurbatović
Milomir Bata Cvetković
Iva Tanacković
Slaven Trebovac

…i mnogi drugi!

Svira:

Danilo Šolović
Čelik promet

1.

Zbirka ,,Crveni pomak’’ objavljuje se, čini nam se, u trenutku naročite afirmacije scene na tragu slem i(ili) novijeg angažovanog pesništva, a pocrtavanje te činjenice na naročitim, prvim redovima teksta namerenje je upereno prema u najvećoj meri ka njenom neučestvujućem statusu u daljem odnosu prema zbirci. To da zbirka u trenutku pisanja ovog prikaza nije ni objavljena, pa se shodno tome ne može govoriti o književno-sinhronijskom ili recepcijskom poimanju same zbirke legitimiše prvo i nalaže okretanju onome u čemu kao pisac ovih redova mogu učestvovati: procesu nastajanja zbirke, u koji imam uvid. Ovaj tekst tako ni ne pretenduje na karakternost prikaza ili kritike, već polazi iz želje za laganim prekucavanjem lagodne i dobroćudne naklonosti prema zbirci u gotovo hermeneutičkom zanosu u jagodicama pri pritisku polja na tastaturi.

,,Crveni pomak’’ se, u svojoj konačnoj uobličenosti, pojavljuje kao prefigurirana pojmovnost koju bi trebalo razmatrati. Do pre izvesnog vremena mogla sam zauzimati stav povodom Ocokoljićevog poetskog istupanja i povodom njegove poezije, ali zauzimanje stava povodom zbirke u većoj je meri zauzimanje stava povodom odluke.

Naslovna sintagma ,,crveni pomak’’ je, paradoksalno i nikako kroz školsko postupanje u tumačenju, postavila osnove onome što sledi: naslov će metatekstualno gotovo ironijski označiti položaj i perspektivu ove zbirke, a evo i kako…

Sintagma ,,crveni pomak’’ pretpostavlja dve komponente koje poetički obelodanjuju namerenja i zbiljski život pesama Slobodana Ocokoljića. Imenica pomak evocira misao o gestu, pokretu, najšire shvaćeno: o telesnoj motorici ili telesnom učešću. Crveni je pridev koji najneposrednije upućuje na ekspresivnost ili neki oblik udela strasti, ali i koji pamti svoje tradicijskim obrascima upotrebe, koji su, opet, u vezi sa ospoljenim ljudskim: sa reprezentacijom tela preko slike krvi. Crveni pomak je, prema tome, jedna mobilisana snaga, ali još i nadasve i želja za ospoljavanjem. O takvom se htenju, istina, moglo govoriti jer je od trenutka objavljivanja zbirke Ocokolićeva poezija u ironijski samonametnutoj poziciji: to više nije (samo) poezija koja se izvodi, već poezija koja se čita, neka vrsta ,,Crvenog predaha’’, užljebljenosti reči u odlučenu formu zbirke.

Lirski zahvati koji su se našli u zbirci nesamereni su na planu forme, pa tako uz minijaturu ,,Crna reka’’ stoji ,,Afirmacije Kolarića Panića’’, pa se stoga može odreći smisao kriterijumu prema kome su odabrane pesme za zbirku: ali zašto bi to neko u slučaju ove zbirke uradio? ,,Crveni pomak’’ primiče se i odmiče od određenih polja (lirskog) interesovanja, zagledana u svoje pražnjenje, pa je njena odlučujuće problematizovana celovitost ujedno i njena lirska zakonomernost:

2.

,,krv se crveno zbivala’’

(Vinaver, ,,Svuda je teško šumilo (III. Fuga)’’

…i budite uvereni da je zbirka mogla izgledati posve drugačije, a to tvrdim kao neko ko poznaje autora (Slobodan i ja smo se isprva malo zagledali po hodnicima čačanske Gimnazije da bi se, mojim prispećem na studije, naš odnos utemeljio u prijateljstvu, pa je tako sada Slobodan čovek sa kojim gledam filmove, čitam poeziju i rimujem šta sve stignem, između ostalog). Ovo je mesto i za još referenci iz života… Susrevši se prvi put sa Slobodanovim pesmama, a bilo je to pre, može biti, dve ili tri godine, kompjuterskim mišem odmeravala sam njihovu dužinu pre svakog čitanja i, pročitavši ih nekoliko, primetila sam nešto što sam u tom trenutku nazvala ,,rokenrol sintaksom’’. Nedugo potom dobila sam i folder ,,Kriptodepresija’’ koji je sadržao sve Slobodanove pesme. Imajući uvid u više njegovih izražajnih modusa, ponovo tvrdim: zbirka je mogla izgledati posve drugačije, stilski i tematski nivelisano, ukupno i zaokruženo. Osim! – ako takva zaokruženost ne bi bila nepošten iskorak ka razumevanju pesništva koje nije i njegovo razumevanje.

Namerno ili ne, ali ova zbirka opstruira vlastito samoimenovanje ,,zbirkom’’. Bez kraja i konca, ona je presek nekolikih vidova Slobodanovog pevanja. ,,Krizmanje griziranjem bezizlazne situacije’’, ,,Nervozice’’, ,,Bol est Bog’’ redom mogu se podudariti samo u osnovnom zahtevu poetske upotrebe jezika, u inventivnosti pri upotrebi fraza i frazema i ospoljavanju nekog vida estetizma. Stoga one, položene u zbirku kako jesu, najpoštenije svedoče o razlozima Slobodanovog pevanja. Zbivanje lirskog na najraznolikije načine je prvo i pravo namerenje Slobodanovog (lirskog) govora.

Otuda i disperznost kao (i to je jedan simpatičan samoopravdan paradoks) mesto ili neuhvatljivi položaj lirskog subjekta. Bilo da objektivizuje sile koje uokviruju egzistenciju ili peva u najintimnijem registru, lirski subjekat služi se istovetnim govorom-nagonom: raspuknuti se i nanovo konstituisati takav stetonazor koji podržava ukupan položaj lirskog subjekta u svetu. Ne začuđuje, stoga, da pored oblika zasnovanih na nasleđu slema i hip- hopa (,,benevulentno prepotentno navalentno taj fazon ko reka amazon’’) stoje oblici mereni prema vizantijskim kanonima crkvenog pojanja (,,Krizmanje griziranjem bezizlazne situacije’’), da motivi iz korpusa društvenih problema idu naporedno sa lirskim uverenjima o silama fizisa itd. I ti postupci nemaju za cilj demistifikaciju poredaka čijoj se demistifikaciji i inače nastoji – razložnim viđenjem toga da ova poezija nije poezija ,,radi poezije’’ i da ne stoji na artističkim trapezima nameće se pitanje njene konačne kakvoće. Odgovor koji sam ponudila sebi u vezi je sa ludens-postupkom, sa izrazom (gestom) kao stvarnom tematikom zbirke i drugog Slobodanovog pevanja. Lirsko ja, u silama Erosa, fizisa, društva, Tanatosa…- od samoosvešćene pozicije nema kuda dalje. Ne postoji magistralni put iskustva ili spoznaje, već je viđenje sveta iznova i iznova izraženo približavajući idejnost ove poezije kovanici ,,poezija radi pevanja’’. A takva poezija ne traži književnu afirmaciju, već nagonski sledi književno za neke vlastite potrebe, eufonično poskakujući oko glavnih pitanja moderne intime i svakodnevnice.

Ni manje ni više nego u dosluhu sa namerenjima prikaza ili kritike, ovaj tekst pretenduje na profilisanje pozicije ove zbirke: iako je mogla biti posve sređenija, ona to nije niti treba da bude. Raznolikost u potresu, izrazu i tematici treba sintetički i veštački da se zatvori u štampani medijum i ponudi lirsku vizuru koje se autor drži, a koju mlađe generacije neoprezno ali ne i bez osnova nazivaju ,,rokanjem’’. Pomak, crveni, može biti i kognitivna dispozicija pojedinca. Ovi i ovakvi pomaci lako zgasnu i na autoru je da bude zadovoljan i umiren u uverenju da piše – dobro, ali i da promisli o svom daljem književnom radu. U nadi da Pomak neće biti jedino što bi bibliografski uputilo na Slobodana Ocokoljića, privodim tekst kraju sa uveravanjem o mojoj privatnoj i profesionalnoj naklonosti prema kolarićevskopanićevski senzibilisanom autoru.

Čitajte pažljivo, oblizujte se slobodno.

Beograd, 27. maj 2010.

Crveni pomak

Dokazano je
veličina zenica zavisi od interesovanja
za ono što se posmatra
Dokazano je
kvazari na rubovima svemira žderu
godišnje po četrdeset sunaca
Dokazano me kvalitetatetno razara
i kopitam se kopitam se

Da li sam ti bliži ako se ogoljavam
ili se udaljavam ako te opkoljavam
U šta se svemir širi
(Možda u moj stomak)

Nije bitno
Narastam
Okruženjem srastam
I tražim svoj mir u velikoj eksploziji

Prštim praštam praskam
Kao voda kao zvezde
Shvatam prelogične veze
Da bi se više puta rodio više puta
Moraš pre minuti
Kao predajnik kao prijemnik

Bunovan emitujem
Sve su to talasi nema paravana
direktno me udara tučak praavana
Stekao sam prodornost slobodnog radikala
Na osnovu zračenja premeravam značenja

Pičim kipim treperim
Ne trepćem osciliram
Ništa mi ne smeta
Ceo opseg spektra

Iznebuha pišem posle ću da kontam
Koliki je usek taj crveni pomak

Afirmacije Kolarića Panića

U negližeu klizišta
Otpočinjem borbu sa preminulim dobima
Nad zgarištem vere u progres
Drobim zgražavanje

Treba mi pljuga da vidim dim kako mi izlazi iz usta
Da zavaram tragediju afterpartija na pustom ostrvu
Dok tonem u ništavilo kao oftamolog u zenicu

Osećam niti oko prstiju

Repetitio est mater studiorum
Ali ništa
Faktor iznenađenja i gađenja
Pletem se sa miću
Presamićujem se i čujem
Kako bajam nepremostive dihotomije

Neumitno srećan a skeptik na enti
Repetiram poeziju
Cev stavih u usta
Za repete jeza
Za reper jaz
Za repom poraz
Za porazom ep o brzalici brojalice koja te osuđuje
da uvek žmuriš
Ti

Boc
Ogledalo
Bog te oglodao
Savršenstvor

Sadržaj se nalazi već u samom subjektu

Toplo predjelo krivično nedelo
Supa je vruća kao prednjonepčani sudbine glasnici
U glasovnoj promeni govornice posledjeg poziva
svome advokatu koji je već na robiji
zbog lažnog svedočenja i klevete
U sudnici analitičkog suda
Sam sebe uplićem
tražim otvor tražim vrata
gde ne može ni tvoj tata
gde ne može čak ni mama
tražim sam i tražim samac
oko čvora

Tad se setim
sam odveži sam raspleti

Nemilosrdan kao akrostih
Rigorozno dobronameran ali nikad tih
Sam sebe zaplićem
Davim aligatora na polju lucidnosti
Vrtim se
Budim se
Nikako da vratim se
Slomljen
Lud
Obeščašćen
Besan bez snova za džu boks afirmacije
Ostavljen u ostavi preke naravi
Dalek
Asinhron
Netrpeljiv
Grickam rogove nosoroga

Sve u korist svoje štete

U nedelju je u Malom klubu Akademije održan četvrti po redu Poetski Clubbing. Za razliku od prethodna tri koja su vodile pesnice (Branka Selaković, Biljana Kosmogina i Minja Bogavac), program je vodio pesnik Siniša Rudan. Clubbing je počeo televezijskim dnevnikom sa čak dva najavioca, jednim na bini, drugim na TV-u. Simulakrumski početak ubrzo je izmešten na Pijani brod (improvizovana rasveta, improvizovano baš čelično platno, mikrofon u zavojima…) pa je Siniša i verbalno otvorio četvrti Clubbing: „Izuzetno mi je zadovoljstvo biti krmaroš broda pretrpanog multimedijalnim umetnicima. Večeras imamo puno njih koji spajaju i muziku i video.”

Zaplovili smo. Siniša je najavio prvog putnika: „On je Trockista, ovo je brzalica Trocikista, Trockista Sava Jokić, bez Miloš, što je greška Fejsbuka.”

Posebne rezervacije (one pored prozora) imali su i na ovom Clubbingu Slem radioničari*ke, prvi među njima ukrcao se pesnik koji se predstavlja kao Ljubavnik nevidljive krilate žene, Vladimir Palibrk. Koliko je neoromantičarski mit idealne drage evoluirao posredstvom tehnologije i slema mogli ste da čujete upravo od ovog putnika.

Na sceni su se našla i neka nova imena, koja do sada nisu nastupala na Poetskom Clubbingu. Jedno od njih je svakako ime koviljsko-novosadskog dueta Cloudbuster Meets Hound Of Love (Jovan Živković & Bojan Samson). Samson i Živković, koji kažu da ih spaja isti smisao za humor a različit za žene, u mesijanskim odorama izveli su performans „Dve dive“ (Lujza Čikone i Kejt Buš). Najavljeni kao duet, ispalo je da su tercet da bi se na kraju ispostavilo da su kvarter. Ova dva proroka predskazao je Milan Mijatović, a kako Evropska unija svuda gura prste, kao predstavnik Evropske komisije poslata je Dragoslava Barzut. Na brodu su raspisani vanredni izbori za kapetanicu: Lujza Čikone ili Kejt Buš.

Prašinu koja se digla oko proroka, spustio je crveni tepih, putem kojeg se na brod ukrcala devojka koja prvo slemuje, a onda pita: Izvinite, vi ste? Genetskim darom, na mestu gde su većini nas usta, ona ima puškomitraljez! Jednom rečju, Slemadona! Minja Bogavac. Sada je svima bilo jasno /sad se vidi, sad se zna, ko se kome dopada/ za koga je publika glasala.

Prvi put na Clubbingu gledali smo pančevca Dejana Čančarevića. Kao što je Siniša rekao za ovog pesnika: njega ne treba najavljivati. Dejan je prisutnima pokazao kako se to čita poezija, demantujući da je veličina pesme presudna.

U ovoj putnoj postavnici svoju putnicu na kojoj je pisalo da stiže sa severa, iz North Force, prošvercovao je Stojan Simić Krpica. Snaga sa severa. On aktivira slem na severu, a svoju podršku pronalazi i ovde. Prvi put na Clubbingu imali smo prilike da čujemo i vidimo pesnika čiji je nadimak voditelj Clubbiga 04 Siniša kao programer lako upamtio, Zoran Trklja Procedura. Zatim smo se upoznai sa radom jedne od najavljenih multimedijalnih umetnica. Ona je deo benda, ali ovoga puta čitala nam je svoju poeziju, MC Sajsi. Nastavili smo sa multimedijacijama. Devojka koja piše, dizajnira i pravi video radove, predstavila nam se radom Crveno, Dragana Nikolić.

Na brod se ukrcao i čovek iz senke, bez koga ovaj brod ne bi mogao da se pokrene, on poeziju čita u gaćama a piše bez gaća, Milan Mijatović.

Kantautorka Tijana Vladić raspevala je Pijani brod, da bismo posle njenog nastupa čuli slem radioničarku koja ima kosu crnkinje a lice belkinje. Govori tiho i vodi psa sa sobom, Sara Radojković. Iako do šanka nije bilo lako doći, pesnici namernici su odlučili da se izbore za svoje mesto na brodu plativši piće najlepškoj osobi u publici. U nedelju su to bili slem radioničar koji se tu našao inkognito, o kojem nam Siniša nije smeo reći mnogo, Belibor Kigman (Stefan Kostadinović) i namernica Jelena Nidžović. Ona kaže da je po milosti Božjoj dete ovog stoleća, iako joj je Siniša dao predlog da bude „po osudi Božjoj“, ostala je pri svome.

Posle Jelene i Stefana, Siniša je sve prisutne zamolio za tišinu i koncentraciju. Svečana sala Pijanog broda bila je spremna da bude poprište ozbiljnog i zahtevnog performansa koji izuskuje apsolutnu pažnju. Gang Rape Horror je performans inspirisan militarističkim zlostavljanjima odnosno silovanjem žena na globalnom nivou, koji je jedan od najgorih, najbestijalnijih vidova nehumane civilizacijske torture koji nikad nije iščezao, a koji su autor Aljoša Dražović i autorka Biljana Kosmogina morali da opevaju i dočaraju, i tako bar malo isprave milenijumsku nepravde, ustavši protiv strahota počinjenih nad ženama u vanrednim ratnim i opsadnim uslovima. Muzičku podršku performasnu dali su Sofija Dugić za violionom i Siniša Stojanović Sinister za bubnjevima, u glumačkoj postavi bila su tri bataljona ili ne tri, već četiri jahača apokalipse. Nakon izvedenog performansa minutom ćutanja svi prisutni su odali poštovanje ženama žrtvama.

A žene koje nisu žrtve i koje to sigurno nikada neće biti, o tome između ostalog svedoči i njihova poezija, Ana Marija Grbić i Milijana Radić, polaznice slem radionice, svojim sLemanjem izazvale su ovacije i histeriju u publici. Njima se poetski na ovom Clubbingu približila i Branka Selaković, čiji se nastup umnogome razlikovao od prethodnih i koja bi takođe mogla da poseti radionicu Minje Bogavac.

Na Poetskom Clubbingu 04 nastupili su još Nemanja Arsović, novosadista sa plavim odsjajem i Irena Plaović, koju smo upoznali na drugom Clubbingu i koja nastavlja da seče svojim poetskim stavom.

Vi koji niste stigli da se ukrcate na brod u nedelju, nemojte da očajavate. Brod je zaplovio i očekuje se da uplovi u luku jednog poluostrva, vrlo uskoro. Pozivam sve zainteresovane da se prijave i učestvuju na Poetskom Clubbingu 05. Pesnici i pesnikinje izađite napolje jer se iz sobe samo o zidovima da pisati!

Poezija u Kući 05
Peti festival poezije u CK13

petak, 18. Jun 2010.
20:00 – 23:00

Ulaz: Slobodan

Celovečernji festival poezije u CK13

Poezija u Kući otvorena je za sve forme poezije,
sve forme koje poznajemo, ali i za eksperimentalne
forme teksta koji bi se mogli otkriti na bini CK13.

Adresa: Vojvode Bojovića 13
Grad: Novi Sad
OMLADINSKI CENTAR CK13

Detaljnije o događaju, možete pročitati na sajtu Crne Kuće.

Sajt: http://ck13.org/

Učestvuju :

Ivana Sarić
Ivona Čapka
Gorica Regodić
Aleksandar Rajić
Milan Mijatović
Koviljsko novosadski duet CLOUDBUSTER MEETS HOUND OF LOVE
Siniša Tucić
Vogon Poet
Dalibor Radovanac
Marko Jovetić
Jelena Andjelovski
Stojan Simić Krpica
Nemanja Arsović
Miroslav Kovač
Mihailo Kostić
Nikola Oravec

Muzička podrška :

Ivan Čkonjević
Predrag Vernački

Program vodi :

Maja Solar