”Kada meni neko govori Ja

Slikam

Ako govorimo jedno drugom

Ne razumemo se”

”Čitava kiša znakova padne

i do jutra

sija sunce

On se kloni takvih mesta”

(izabrane pesme VRT KAO TO)

to da je praksa novosadske neoavangarde, koja je delovala 60ih i 70ih godine prošlog veka, danas revitalizovana i sve popularnija, nije stav nekakve pomodnosti, već je stvar svojevrsne politike. to je istovremeno i jedno mesto odgovornosti. neoavangardna novosadska scena je bila prostor koji je producirao najsavremeniju umetnost, prostor inovacije, prostor iznenađenja, prostor slobodnog izražavanja i umrežavanja sa najmodernijim svetskim umetničkim praksama. ali, na srpskoj kulturnoj sceni novosadska neoavangarda je bila marginalizirana, u smislu da je bila potpuno nerazumljena i odbačena od mainstream kulture. no ovde nije reč samo o nekoj udobnoj poziciji (buntovnika) marginalaca, već o najužasnijoj represiji, jer ljudi su ostajali bez posla, neki su bili u zatvoru, nekima se pretilo… mnogima je zabranjeno i osujećeno izražavanje. praksa novosadske neoavangarde je bila potisnuta i nepravedno neupisana u istoriju (do nedavnih naknadnih upisivanja). to nam pokazuje kako se ova revitalizacija ne vrši samo zato što se neko setio da su oni postojali, već to je stav, zauzimanje pozicije. da se neće ćutati o onome o čemu se ne treba ćutati. da se ne može i ne sme ćutati o tome kako u književnim ratovima postoji i književna policija i književna vojska. da to što je jedna grupa umetnika*ica doživela užas represije u najgorim oblicima nije zaboravljeno i ne može biti prikriveno. to je, dakle, i politički stav. mesto odgovornosti na kojem se ne mogu zatvoriti oči, već se mora biti stalno budan kao Hipolit. on bdi i ne sme da zaspi. (blues diary, str. 15) o tome kako je slobodan tišma delovao, u okviru novosadske neoavangarde, u grupama “KÔD”, “(E”, “(E- Kôd”, “Januar”, a zatim i “Februar”, dosta je pisano, a publikacija TRAJNI ČAS UMETNOSTI kao projekat centra za nove medije kuda.org ostaje jedna od najrelevantnijih izvora, na adresi ::  http://www.kuda.org/Trajni%20cas%20umetnosti_Katalog.pdf .no, nekako je najmanje, čini mi se, izvršena recepcija poezije slobodana tišme. zato ću se ovde osvrnuti na to, na njegove tri zbirke poezije (Marinizmi 1995., Vrt Kao To 1997. i Blues Diary 2001., objavljeno u Ruži lutanja).

iako objavljena 1997, VRT KAO TO je zbirka koju čini izbor iz pesama pisanih 70ih godina, upravo u kontekstu tadašnje neoavangardne konceptualne scene. gradiran kao formalni jezički poredak, po uzoru na analitičku filozofiju često i označavan brojevima, ovaj text je plan čulnosti i osećajnosti potpuno redukovao. ispitujući jezik, njegove propozicionalne funkcije i tautološke iskaze, text zapravo postaje sredstvo autorefleksivnosti poetskog jezika. utoliko on čini iskorak iz poezije u semiotiku, metajezik koji misli poetski jezik. ali, proces je i obrnut, ovaj metajezički nivo (diskurs teorije) transformisan je u poeziju, on sam jeste poezija. time se provodi ideja da jezik (poezije) nije prozirni, referencijalni jezik koji ima ‘objektivni’ svet kao vlastitu podlogu (referencu), već je jezik konstruktivan, jezik stvara (jezički) svet. stoga svih šest sekcija zbirke VRT KAO TO čine text kao eksces. remeteći kolokvijalni jezik, remeteći uobičajene narativne postupke, remeteći jezik književnosti onakav kako se on etablirao u umerenom modernizmu srpske kulture, ovaj text je ekscesan. tekst kao iznenađenje. spojevi reči i skupina reči su neočekivani, postupkom desintaksizacije (nizanjem reči i grupa reči izvan pravila) ukazuje se na arbitrarnost jezika, kontradikcije i paradoxi ruše klasične uzročno-posledične veze teksta. ”7 bacanje pa kocka / pre početak mnogo ranije / da peva dogovor / bez svesti ne-svest / 8 četiri pitanja /sećanje jedno na drugo / broje / trava / 9 ogledalo (u) ogledalo / ali uvek na drugom mestu / ali nikad na istom mestu / otvoriti se poravnati”, ”Ukletosti življenja / ‘Život’ i da i ne / Katkad (katkad)”, ”kod sa tu na uz pored / bez ispod do u iza od”. reči koje inače nemaju samosvojno značenje u jeziku, koje jedino dobijaju svoj smisao u kontekstu (kao relacione reči, veznici, prilozi, zamenice itd.) ovde zadobijaju vlastiti prostor. to je naročito istaknuto u prvom delu zbirku, označenom nulom, KAO NEKO, koji čine pesma KAO NEKO (sastavljena od 86 propozicija) i Beleška uz KAO NEKO (dakle, objašnjenje ovog postupka produkcije teksta koji privileguje inače marginalizovane reči). kao neko je text ceo sastavljen upravo od ovih nepravedno odbačenih, poniženih reči, ”Prave reči su na primer KAO, GDE, ILI, UVEK, SA”, ”Ponižena još odavno, KAO je jedna reč mnogo zlostavljana i pogrešno korišćena sve do dana današnjeg”. pesma VRT KAO TO je strukturirana u tabelarnoj formi, iz dva nivoa, tako da omogućava i vertikalna i horizontalna čitanja. kombinuju se narativne i meta-narativne forme, fragmentarno i minimalističko pisanje, gradiranje diskontinuiranog jezika, minimaliziranje ugođaja, ali stvaranje atmosfere, autorefleksivni postupci i ukazivanje na neprisutno. dakle, čitava zbirka, i na nivou forme i na nivou sadržaja je subverzivna, jer remeti ustaljeni jezik (i književni i kolokvijalni) i ispituje jezik kao moć koja stvara, a ne preslikava (dakle nije mimetički, već konstruktivni jezik). ”Odlomci sastavljaju se i zuje / za čitanje (činjenje) / I nije čudnovato kako / sve je iza čistog pogleda”. ako su ovakvi postupci četo bili okarakterisani kao hermetički, onda je ovde potrebno još jedno objašnjenje. ne, ovo nije nerazumljiv jezik i nije hermetička poezija! kada se kaže da je nešto hermetično, zatvoreno i neprozirno, onda to upućuje na zahtev za interpretacijom kojom se otkriva neki dublji smisao ili značenje. kao da postoji neki magični ključ, samo za neke obdarene da provale ovu magiju, kojim se otključava tajni/skriveni smisao pesme. ali poezija uopšte nije hermetična, niti ona podrazumeva samo jedno tumačenje, jednan tajni prolaz do smisla, nego upravo omogućava mnoštvo čitanja! alen badiou misli da poezija nije nikakva deskripcija sveta (objekata), niti je ekspresija ličnih doživljaja, već je poezija čin, radnja, delanje, samo događanje. utoliko ona nije hermetička, već može biti svojevrsna enigma, to znači da pesma ne upućuje na svoju istinu negde izvan pesme, već pesma poziva u vlastitu enigmu, zavodi nas i obuzima, zove u trenutačno prisustvo čistih misli. sama pesma je svet za sebe i poziva čitaoce da se udube u njenu enigmu. ’’pravilo je jednostavno: ući u pesmu – ne u nameri da se otkrije šta ona znači, već da se misli šta se događa u njoj’’ (Alain Badiou, Handbook of Inaesthetics) .

BLUES DIARY (pitoma religiozna razmišljanja) je druga napisana, iako poslednja objavljena (2001) zbirka slobodana tišme. formalno ova zbirka izgleda kao dnevnički zapis, pisana godinama u šumici na dunavu, obeležena realnim datumima. ali, ni ovde nije reč o jednostavnom kolokvijalnom jeziku. iako, za razliku od radikalnosti zbirke VRT KAO TO ovde prevladava naracija, ipak nije reč o običnoj naraciji. ona je suptilno dekonstruisana ne-narativnim postupcima, preplitanjima popularne i visoke kulture, autorefleksijama, namernim greškama (”Greške u tekstu su jedino / Stvarno pisanje”). čitavom zbirkom tematizira se odnos pesnika kao radnika na textu (onog ‘malog’ pisca, pesnikčića, piskarala, pseudopisca) i pesnika kao pravog pesnika (uzvišena pozicija Estete, pesnika koji polazi od individualnog iskustva). ”Zašto sam prestao da pišem, da se / Bavim umetnošću? Inače, sitan sam umetnikčić, siromašan / Zato što nisam mogao da razlikujem / Umetničku praksu, ili praksu pisanja / Od politike. Ne kažem da je to isto / Ali meni se tako ukazivalo / Što beše izvor teških sumnji (baš smešno)”. na tragu mita o hipolitu, ova poezija je napisana iz večite teme stojim uveče sam u vrtu. hipolit, kao obrnuti edip (anti-edip), odbija zavođenje majke fedre, koja ga uvređena okleveta ocu tezeju tj. posejdonu. tako je hipolit bio kažnjen smrću, ali artemida se smilovala i prenela ga u aricijski vrt da živi zagrobnim životom, gde se sav pretvara u oko, mora biti budan, budno pratiti da li dolazi neki drugi odbegli rob da zauzme njegovo mesto. hipolit kao žrtva, rob, kao figura koja strepi od samog sebe tj. od svoje želje, jeste metafora slabog subjekta. pesnik koji ne piše o ‘velikim’ temama, o bogu, naciji, državi, o ratovima, o akciji, već pesnik koji piše iz pozicije pasivnosti, hipolitove budnosti, virbijevog delirijuma u zelenilu… jeste pesnik nove subjektivnosti. ovaj pesnikov beg od banalne stvarnosti u prirodu, transcendencija u metafizičko, prirodno, muzikalno na tragu je simbolističkih poetika. ipak, čini se da je ovaj trag bliži onom anti-simbolističkom momentu u samom simbolizmu, koji ide od remboa, a koji bežeći od negiranja sveta kao društvene zbilje ipak zaoštrava neodređenost, haos i fragmentarnost sveta. ne teži ka novoj koherenciji, već uviđajući disonantnost upravo je ističe, pojačava nered i prelaženje. nema stabilnosti. ”Jezik kao hromatika / Postoje samo polutonovi, prelazi / Ka neuhvatljivim tačkama. Disonantnost / Imenovanje je nemoguće. Pojmovi ne postoje / Reči ne mogu ništa da izraze, da saopšte / Ali ni da označe, da ponište / Plutaju po površini, privlače se / Ne označavaju, samo pokrivaju / Der Mantel des Meers”. reči i jesu ta površina, plićak, ne dubina, već čista materija. opet poziv da se u nju uđe. u njenu enigmu. u to plutanje i stalno prelaženje. jer i nema doba i nema texta koji nije neko prelaženje. autor u pogovoru kaže ”moglo bi se reći da je ‘Blues diary’ neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudo-vremenu, nazvanom još i doba tranzicije, kao da postoji neko drugačije vreme koje nije tranzicijsko”.

prva objavljena, ali poslednja napisana, knjiga MARINIZMI (1995) gradirana je kao splet sinestezijskih ambijenata, morskih slika. ovde opet nije reč o referencijalnom jeziku, jer ne opisuje se neko ’stvarno’ more, već o jeziku koji prelaženjima perceptivnih slajdova zapljuskuje sva čula. jezik koji produkuje ambijante. ”Uveče / Iz crvenkastožute senke / Osenčen crnilom / Izađe beli mermerni prag kuće / Tone duboko u purpurne talase / Sjajnocrvene / Između staklastih udara / Tamni trouglovi se zaoštre, zategnu / Cepaju se zelenkastoružičasti krajevi / Okrećući se uz prasak / Talasasta okružja olovnozelenih pogleda / Odbijaju se od površine mrežastih tirkiza / Ispod praga, na vratima”. i opet pozicija pisanja u plićaku, na površini, gde se čista materija preokreće u sve boje zvukove oblike, stalno prelaženje. ”U tvom plićaku morskom / Skoro na suvom plavom (sivo) / Škrabotinama pokriven / Crvenim, zelenim i žutim / Pozdravljam te / Nasmejanim štitom udaren / (Crvotočni lik) / Crveno kao plavo / Plavo kao zeleno / Zeleno kao ljubičasto / Ljubičasto kao belo / Belo kao belo”

u slučaju da sajt youtube nije pristupačan, nećete moći pogledati ovaj video

u slučaju da sajt youtube nije pristupačan, nećete moći pogledati ovaj video

- Dakle, Minja načula sam da si zvijezda Pesničenja. Pojasni nama koji još uvijek nismo imali prilike biti dio publike, otkud ti na Pesničenju i što se zapravo tamo dešava.

Sa Pesničenjima je u Beogradu počelo da se dešava nešto na šta sam, lično, dugo čekala. To je formiranje ozbiljne slem scene i otvaranje prostora za underground poeziju.

Da bih objasnila šta pod ovim mislim, moram da dodam kako je slem scena u Beogradu, prilično mlada. I ako su uvek postojali autori i grupe koje izvode poetske performanse, termin “slem” je uvezen iz inostranstva,  tek pre nekoliko godina. Čini mi se da do danas, čak ni pesnici koji dosledno sprovode ovakvu estetiku u praksi, nisu sasvim sigurni šta taj termin znači.

Ja sam tu disciplinu malo ozbiljnije proučavala, jer sam je osetila kao graničnu oblast u kojoj se sublimiraju sva moja interesovanja: pozorište, izvođačka umetnost, poezija, hip- hop, sleng i muzika.

Ako slem uopšteno definišemo kao urbanu poeziju koja od autora, pored spisateljskog, zahteva i nešto performerskog umeća, ono što se događa na Pesničenjima potpuno odgovara tom žanru.

Pesničenje je razbarušena, šarena, demokratična manifestacija, zamišljena kao revija poezije. Ovaj događaj, jednom mesečno, organizuje ekipa entuzijasta, okupljenih oko grupe Škart. Oni pozivaju neke od učesnika, ali je važno reći da za učešće na Pesničenju može da se prijavi svako ko želi da svoju poeziju izgovori ili pročita naglas.

Dakle, Pesničenje je događaj koji okuplja afirmisane i totalno neafirisane pesnike. Lično, verujem kako je ovo veoma važno i ne verujem pesnicima koji nisu spremni da svoje stihove urlaju u mikrofon, ubeđeno i samouvereno, tako da ih svi čuju. Kod mene je ova potreba veoma izražena. Možda je to razlog tome što ste načuli da sam “zvezda”? …  Ipak, mislim da su na Pesničenju svi zvezde.

Osnivači ove (all stars) manifestacije su tačno osetili da u Beogradu postoji kritična masa autora koji pišu poeziju, ali i da je komunikacija među njima slaba.

S obzirom da su pesnici, po defaultu, neozbiljna i loše organizovana bića (ovo je činjenica, nije predrasuda!) zaista nam je bila potrebna institucija kao što je Pesničenje. To je mesto na kom se viđamo, slušamo, upoznajemo, saznajemo jedni o drugima, o tome ko šta radi, za kakvu se poeziju zalaže. U tom smislu, svi se afirmišemo… postajemo jedni drugima prepoznatljivi, dakle, postajemo zvezdice u mikrokosmosu gradskih pesnika ili stihoklepaca… Ukratko, Pesničenje je nešto kao stalni slem contest, bez pobednika. To ujedno znači da smo na njemu svi pobedili!  … A prijave za nove pobednike šalju se na e-mail adresu pesnicenje@gmail.com

- S koliko si godina krenula u te poetične vode? Zašto baš pjesnikinja, kada je to danas Sizifov posao? Otkud žeđ za srazom olovke (tipke) i papira (monitora)?

Prvu pesmu sam “napisala” u vreme dok još nisam znala slova. Prišla sam svom ocu, dodala mu olovku i zamolila ga da pribeleži moje stihove. Bio je dovoljno pametan i nežan, da ovaj papir sačuva. Ja ga i danas čuvam na vrlo posebnom mestu: između korica luksuznog izdanja jedne od njegovih knjiga.

Nikada mu nisam do kraja poverovala kako ovu pesmu nije doradio.

Možda je to zbog toga što mi je teško da se suočim s činjenicom da sam u četvrtoj godini bila ozbiljnija, manje naivna pesnikinja nego što sam danas?!…

U svakom slučaju, nakon prve pesme, u mom odrastanju je usledila faza kada su me ukućani zvali “Veliki Diktator”. Pošto im je bilo teško da izađu na kraj sa diktaturom, ubrzali su proces hitnog opismenjavanja.

Veliki diktator je, s poznavanjem slova, dobio nov porodični nadimak.

Postala sam “Fabrika za preradu papira”. …

Slova sam naučila brzo. Ostatak života sam provela učeći pisanje.

Moji sabrani rani radovi imaju više od stotinu svezaka, u koje ubrajam i tri broja rukopisanog “časopisa” pod naslovom “Minja press”, čiji je ukupni tiraž bio jedan primerak… Dakle, skribomanija je kod mene urođena.

S obzirom da sam dete dvoje novinara, urednika, pisaca i publicista, rasla sam u okruženju u kom sam skribomaniju mogla da razvijam, kao talenat.

Počela sam redovno da objavljujem sa petnaest godina, a do sedamnaeste su mi kolumne, intervjui i recenzije, postali osnovni izvor džeparca.

Sa osamnaest sam upisala dramaturgiju… Sa devetnaest postala izvođen pisac… Danas mi je savršeno jasno kako ništa osim pisanja ne umem pošteno da radim.  Pisanje je moj poziv, moja profesija, način na koji se izdržavam, ali i način na se izražavam. Tako živim i tako zarađujem za život.

Kada me pitaju da li je teško živeti od reči, ne znam šta da odgovorim. Teško je, ali bi mi bilo još teže bez.

Kao profesionalna spisateljica, primorana sam da se bavim različitim vrstama. Pišem drame, scenarija, tekstove, priče, kolumne, blogove, reklame, adaptacije i dokumentarnu prozu. Pišem recenzije, pogovore, eseje i svu ostalu književnu galanteriju…  Pišem za pare, a to je jedan vid intelektualne prostitucije…

Na sasvim drugoj strani mog stvaralaštva, nalazi se poezija.

Nju pišem iz čiste ljubavi! Ona se piše “sama”, lepo i lako.

Dok vam za jednu dramu, treba makar šest meseci ozbiljnog rada, pesma nastane za noć, ili tokom jednog pešačenja, od grada – kući.

S tim u vezi, svoje pesme ne shvatam ozbiljno. To što sam pesnikinja nije moja profesija, već karakter… Ili tačnije: ozbiljna karakterna mana.

- “Pionirka” dakle. Kakva se priča vrti u pozadini tog spota. Tko ga je snimao?

“Pionirka” je moja prva MC stvar. Hip-hop sam počela da slušam kao šiparica i mada sam stalno bacala neke rime u vis, dugo nisam smela da priznam koliko jako želim da budem MC. Mislila sam da nemam dovoljno talenta za muziku. Osim toga, išla sam u školu i na časove glume, što će reći da sam sticala drugačije obrazovanje. Tako sam počela da pišem i izvodim slem poeziju… pa sam se s više slemerskog iskustva, ohrabrila i na pokušaj repovanja. U to vreme sam u okviru svoje pozorišne trupe, Drama Mental Studio, sa Jelenom Bogavac i Igorom Markovićem, radila na nekoliko slem performansa koji su imali i muzičke matrice. Tako je nastala “Pionirka”. Od tada neprestano radimo nove pesme, koje nisu ni slem ni hip-hop, ni muzika, ni performans, ali jesu sve to, u isto vreme. Trupa Drama Mental Studio, koju činimo Jelena Bogavac (pozorišna rediteljka, pesnikinja i u slobodno vreme moja sestra); Igor Marković (audio-vizuelni umetnik, poznat kao Cutout MC, u slobodno vreme moj kum) i Ja, prepoznatljiva je upravo po poetskim performansima, s kojima smo nastupali makar stotinu puta. Na ulicama, u klubovima, u pozorištima, na raznim festivalima…  Bavimo se pozorištem, ali jednom godišnje pravimo slem performans u kom podvlačimo crtu i sabiramo sve što smo tokom prethodne sezone naučili o životu i teatru. U tim performasima često “recikliramo” video i audio materijale iz naših predstava. Takav je slučaj bio i sa “Pionirkom”.

Ona je prvi put izvedena 2004. , kao deo slem performansa “JMBG”. Snimljena je 2005. ,  na soundrtack albumu sa muzikom iz predstave “Fake Porno”.

Spotić koji se nalazi na youtube-u je video iz iste predstave.

Matricu, kao i spot, radio je Igor Marković, a super-zgodna cica čija se silueta vidi, nažalost, nisam ja. To je moja draga prijateljica, talentovana i popularna glumica Danijela Vranješ, koja u predstavi “Fake Porno” igra dva bitchy lika.  …
Inače, “Pionirka” izaziva različite reakcije. Zagrebački slemeri jednom su mi prebacili kako je glupo to što izvodim stvar u kojoj “ne vadim q iz usta” pa su me savetovali da taj isti q zabijem u usta publici. Ovo me je mišljenje iznenadilo, pošto “Pionirku” doživljavam kao totalno intelektualnu stvar, koja se bavi kritikom domaćeg hip-hopa i posredno, kritikom stanja svesti beogradske omladine koja tu muziku sluša.

- Zašto , baš , zarezi? Nisu , li , oni , ti , koji , zarezuju , odvajaju , naglašavaju , isuviše ,  ironično , ? , , , , ,

Zarezi, tačke. Tri tačke… tačka-zarezi; upitnici? Uskličnici! “Navodi”,(zagrade) . Sve vrste smajlija, povlake- novi redovi, bold, italic, underline… Ja jednostavno, obožavam sve moguće interpunkcijske znake ili tekstualne kodove. Pretpostavljam da je to počelo od dramskog pisanja. Kada pišete nešto što neko drugi treba da glumi, interpunkcija postaje alatka koja osigurava da će rečenica koju ste napisali, biti pravilno logički akcentovana.

S obzirom da svoju poeziju izvodim sama, interpukcija mi pomaže da označim na koji način se određeni stih izgovara. Gde je pauza za udah, izdah, šta se govori brže a šta sporije, po kojoj se rimi gari a koja treba da ostane skrivena.

Kako najbolje vreme svog života provodim u pisanju, puno razmišljam o oblicima slova i tome kako grafički momenat u tekstu, utiče na čitalačku percepciju.

U poslednje vreme, pišem postdramske tekstove, u kojima ne postoje likovi, već samo različiti fontovi i tipovi teksta. To nije nov književni postupak.

On je legitiman još od vremena nadrealizma… a ja sam, već par godina, u postdramskoj fazi, u kojoj me ovaj postupak intrigira.

Takođe sam zainteresovana za upotrebu internetskog pravopisa, u literaturi. Jezik je živa materija i svaki novi medij je menja. Ja pišem kompjuterom i to ne shvatam samo kao tehniku, već kao element koji uslovljava estetiku. …

Dakle, nisu zarezi ono što favorizujem. Interpunkcija uopšte je ono što me, između ostalog, inspiriše.

- Što bi rekla putniku namjerniku kojem ovdje pod virtualnim krošnjama zapne za oko tvoj stih ili dva? Koja je jezgra/suština tvog stvaranja?

Surferu namerniku bih najrađe rekla da pritisne ESC, ili klikne na iksić, u gornjem, desnom uglu monitora. Zašto čitati sumnjivu poeziju, pored tolikih remek-dela svetske književnosti?! … Ako me ne bi poslušao, znači da bi čitao na svoju odgovornost. Onda bih mu rado izvela par strofa iz pesme “Captatio Benevolentiae”, kojom se zatvara moja prva zbirka… Recimo, ovako:
(…)
“ Rime serviram bistre.
Kalorične. Cinične. Lične.
Do bola.
Do pola.
Jeftine i glupe.
Umetnički vredne ko kesica supe.
Rolam ih ko rolne,
Zato obrišite dupe.
Zbriku će mi štampati na toalet papiru.”
(…)
“Pišem i pušim
da ubijem vreme
U stalnoj potrazi za olakšanjem.
Imam super- akustičnu glavu
Pa u njoj odzvanja svakavo sranje,
“meni su prosto sipali znanje
kroz uši”
Pišem i pušim.”
(…)
“Pišem pesme zato što čeznem
Pišem zato što čeznem..“

* * *

BIOGRAFIJA

Milena Minja Bogavac- spisateljica, dramaturškinja, pesnikinja.
Rođena je 1982. u Beogradu.
Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti.
1999. godine, sa rediteljkom Jelenom Bogavac osnovala je nezavisnu pozorišnu trupu Drama Mental Studio – DMS, s kojom je radila na više od pedeset pozorišnih predstava, performansa i umetničkih projekata, kao spisateljica, dramaturškinja, rediteljka i performerka.
Izvedene i objavljene drame:
„North Force“ (Bitef teatar i Dadov,) , „Crvena“ ( Bitef teatar) , „Fake porno“ (koautor, sa J. Bogavac, M. Pelevic i F. Vujosevicem;.Bitef teatar i Lupa Art Theatre group, Melburn, Australija); „Dragi tata“ (Jugoslovensko dramsko pozorište i Narodno pozorište u Pirotu); „Bajka o elektricitetu“ ( Pozorište lutaka Pinokio); „Svi drugi“
( Det Apne Teatret, Oslo; Radio Beograd II); „Tdž ili prva trojka“ (scena „Mata Milošević“, Fakultet dramskih umetnosti i trupa Zingl, Novi Sad); „Planeta Zemlja i Doktor Vreme“ (u produkciji EPSa i Blumen groupa); „The overperformance“ (jednočinka na engleskom jeziku, izvedena kao deo projekta „Europa am park“ na Bienalu u Visbadenu);; „Balerina/Gamma cas“ (u režiji i izvođenju autorke na festivalu Traumwand, Rusbah, Austrija; Narodno pozorište „Toša Jovanović“u Zrenjaninu); „Pipi Duga Čarapa“ (pozorište „Boško Buha“) „3,4…sad!“ (objavljena u časopisu Scena)… i druge…  Komadi su joj prevedeni na više jezika, uvršćeni u antologije i predstavljeni na festivalima u Avinjonu, Nju Jorku, Londonu, Lidsu, Visbadenu, Bratislavi, Beču, Rigi, Bukureštu, Mostaru…
Kao dramaturškinja, sarađivala je sa brojnim rediteljima i adaptirala dela Aristofana, Gogolja, Čehova, Strindberga, Majenburga, Kapora, A.Popicića, Iv Ensler, Kšištofa Bizjoa, Dušanke Stojanović, Nikole Zavišića… Sve ove adaptacije su postavljene i uvršćene na repertoare srpskih pozorišta.
Dobitnica je nagrada: „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo; „Josip Kulundžić“ za „izuzetan uspeh u oblasti pozorišta“, godišnje nagrade „Božidar Valterović“ za dramaturgiju predstave u pozorištu „Duško Radović“. Drama „Dragi tata“ nagaređna je prvom nagradom na konkursu za najbolji savremeni dramski tekst Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Piše i izvodi slem poeziju a prvu zbirku „Ekonomsko Propagandna Poezija“, objavio joj je SKC u Novom Sadu, 2005.  Od tada je sarađivala sa nekoliko kompozitora, među kojima su Anja Đorđević, Vladimir Pejković i Srđan Marković, na čiju je autorsku muziku pisala reči. .
Od 2006., selektorka je pančevačkog EX TEATAR FESTA – festivala eksperimentalnog, alternativnog, niskobudžetnog i angažovanog teatarskog izraza, a jedan od osnivača serije DŽEPNIH FESTIVALA SLOBODNE GRAĐANSKE MISLI u Bitef teatru.
2005. godine, bila je umetnička direktorka letnjeg entertainment festivala „BEOGRADILIŠTE COOLTURE“ na Adi Ciganliji.
Stalna je saradnica Bitefa i Bitef teatra; članica grupe NOVA DRAMA- SFW, i jedan od urednika sajta www.nova-drama.org koji se bavi promovisanjem dela mladih domaćih pisaca. Sa piscima okupljenim oko ovog sajta, vodila je nekoliko internacionalnih radionica za razvoj dramskog teksta.
Od oktobra 2008 do maja 2009. godine, učestvovala je u device theater projektu „Grand Prix D’Eurofiction“ produciranom od strane Transeuropa festivala (Hildeshajm, Nemačka) i beogradskog FIST-a (Festival Internacionalnog Studentskog Teatra).
Kao scenaristkinja, radila je na nekoliko televizijskih serija i kratkih filmova.
Kolumnistkinja je „Večernjih novosti“, vodi blog na sajtu www.b92.net  i redovno objavljuje tekstove, priče i dokumentarnu prozu u periodičnoj štampi i književnim časopisima.

ŠTO JE DANAS LIJEPO ?

Prokleto me fascinira
taj nebeski
ideal
europske ljepote,
nekog čudnog visokog držanja,
vitkog tijela i
skandinavske kose,
toliko suprotno od svega postojećeg,
svakodnevnih turskih kraljica
šarenih buvljaka.

***

KULE OD KOCKI

Kockice bude inspiraciju,
gdje bi nestale sve ove misli
da ih ne zapišem,
da ne sjedim u mraku i
slažem dvorce u kojima vlada
Mir,
a prostorije su sasvim tople
i uspavljuju me u
žarko željeni san.

***

PTSP

Američke periferije u balkanskom gradu,
invalidi sa
tri  zdrave ruke,
potrošački konzumerizam
i djeca sa mobitelima iz  kojih trešte
narodnjaci.

***

REVOLVING DOORS

Vrata postoje,
ali izlaz je samo u jednom smjeru.
Ako ih zalupim
spasiti ću um od bezumlja,
a ako ih zalupim,
otvoriti ću si put u isto.

***

GRIMASE

Proveli smo dan na vjetrometini.
U svakom odrazu iz izloga
gledala me„neka“
što se meni nije sviđala,
čak štoviše,
carica je bila ružna.
I svaki put me iznenadilo
koliko izraza  lica
ima iznenađenje.

PEPSI BLUZ

Draga kao što je red,
priznacu ti piš’o sam u med!

Teška srca priznaj mi,
da je ljudski prdnuti!

Pušim ulicom i nije mi štos,
Al’ zar nikad nisi čačkala nos!?

Zamišljam tvoje manekensko telo
kako se napinje na WC šolji
i  keramičke bogove molim
da te poštede svake boli.

Šećer, voda i karamela…

Pitam se da li bi smela
poći sa mnom na sok od šljiva!
Da osetiš da si živa
izađi na pistu i srednji prst svima!

Jao, jao, trebao sam drukčije reći.
Trebao sam reći – hoćeš sa mnom leći.

Ako te želim, ne uzimaj za zlo
što ponašam se ko u kupusu vo…

…i dok te hvalim u stvari balim
i rukavom brišem  i ne mogu više…

Zamišljam tvoje ispucale usne
kako iz limenke američki način života piješ,
kako piješ to smeće
i zadnjim snagama se boriš
da ne podrigneš od sreće!

Šećer, voda i karamela…
Pitam se da li bi smela
poći sa mnom na sok od šljiva!
Da osetiš da si živa
izađi na pistu i srednji prst svima!

***

DA JA SAM GLAD

Da, Poštovani sudijo Dobro,
ja sam Glad i kad sam upoznao gospodina Zla
nisam znao da je Smrad.

Poštovani sudijo Dobro, Majka priroda
ostavi me pred vratima grada
da mučim se i stradam.

Moja devojka Cena
i njen ljubavnik Mercedes
pobegli su na medeni Mesec.

Moj gazda Otkaz,
njenog ljubavnika otac
mislio je da se zovem Poraz.

Moj otac Obraz
u flaši svog prijatelja Nule
godinam traži svoj odraz.

Moja maćeha Zima
i njena ćerka Slina
pokušale su me ubiti pomoću plina.

Moja sestra  Duša
udala se za nekog Drogu.
Moj brat Rat nema jednu nogu.

Gospođa Politika poslala je Obećanje
koje nam donese
ćebadi  i hrane.

Gospodin Džip
ubio je mog prijatelja Psa
baš tada sam naleteo na gospodina Zla.

On mi pokloni revolver i
upoznao sa prijateljicom Bedom,
a onda dođe Osveta i šapnu mi  “Kreni redom!”

***

IZVOR U STAROSTI

Više nisam sam,
moji drugovi su uz mene;
Zajedno lečimo proširene vene.

Sad od života nemam strah,
smešim se i čekam znak
kada ću postati pepeo i prah.

Da se ponovo rodim sve bi promenio
i posao  i decu i auto
i drugom bih se oženio.

Ipak sad je sve došlo na svoje,
više mi niko ne može ništa,
više mi sudbinu ne kroje.

Sad sam opet bezbrižan
i kad nešto obećam, ja…
…sve  salabije se sećam…

Sinoć sam se upiš’o u krevet
i nisam se postideo;
Posle tol’kih godina malo je i prijalo…

i dok se mlada bolničaraka buni
ja izvijam okoštali vrat
da joj vidim grudi…

***

LJUBAV U TRI ČINA

I
Nečujno, nesvesno, nenamerno,
kao krađa upaljača;
Zaljubih se krišom.

II
Kad veza postane šablon i
cveće je prigodan poklon.

III

Volim te , molim te, izvini,
tri najveće laži.

***

MUČNI POLJUPCI

Mučno mi je da se ljubim sa tobom;
Tvoje usne me grebu, tvoj nos je hrapav i hladan.
Tvoje oči će me progutati;
Opet ću te slagati.

Nije mi ništa,
malo sam umoran
Ne mogu večeras sa tobom,
drugi put, obećavam!

Odlaziš sumorna uništenog samopouzdanja.
Tako ti i treba kad gutaš moja sranja.
Ja više nisam ono što si htela,
uvenuli cvet koji napada pčela.

Nisi ni primetila kada sam se promenio,
a sada pitaš šta je!
Celu glavu sam za drugu zamenio.
Jaje, eto šta je!

Skupljam hrabrosti i zlobe
da ti kažem da odeš,
da me više brkovima ne bodeš…
…idi kupi bebu od rode.

***

PARADISE CITY

Ne spavam danima,
kapke drže šibice;
Ne mogu da gutam
kost od tvoje ribice.

Snove mi spališe
pramenovi tvoje kose,
Kamenujem srce.
Osećanja poste.

Zovem te na kafu,
otrova ti sipam;
Treptaje ljubavi
u mraku pipam.

Odroni na mozgu
Što želim, neće biti,
take me down to the
Paradise city
gde ovce su na broju
a vuci  siti!

***

TI NISI MOJA LJUBAV

Neću te pozvati ni danas ni sutra,
nastavljam da lutam.
Ti nisi moja ljubav, jer si nepušač
i lošu muziku slušaš.

Ne mogu te voleti od srca,
jer ti si tako vesela i puna nade.
Ti nisi moja ljubav,
ja volim da kradem.

Ne mogu biti iskren,
jer ti si naivna i dobra.
Kako od zla da te čuvam,
kad ja u jogurt duvam!?

Ja mogu da volim samo jednom
i nikada više
ti nisi moja ljubav,
jer ne vidiš moj izlizani kliše.

***

ZIDAM OGRADE

Idem preko – rekla si.
Ovaj svet je mali za mene.
Šta će biti sa tobom – rekla si.
Brinem za tebe.

Ne brini ništa-rekoh ti
Razmaši svoja krila puna nade.
Ja ne mogu pobeći od svog malog sveta
i ove mučne estrade.

Borim se koliko mogu
i to što mi daješ nogu
samo je još jedan poraz,
okrenuću drugi obraz.

Sačuvaj zagrljaj i utešne nagrade;
Od čvrste cigle zidam ograde,
bez prozora i kapije,
idem da se napijem…

Sumanuta i razdragana skupina poetičnih umova pod neformalnim nazivom Manekeni Bigza napravili su totalnu feštu sa svojim “FESTIVALITO”-m, prvim u nizu koncerata Bigzaških bendova na Adi Safari.

Bio je to letnji dan, subota, 6. jun. Vreme nedefinisano, prognoza nepouzdana. Nije se znalo da li će padati ćuskije, da li će granuti sunce ili grunuti tornado, kao torpedo iz ćudljivog neba. U dvorištu kluba Gavez još oko tri sata popodne počele su pripreme za taj entuzijastični hepening. Ekipa se odlučno namerila da postavi binu pod otvorenim nebom i reskira da iskisne. Nije bilo smisla zavlačiti se unutar brvnare na celih 32 stepena.

Nije imalo smisla ne iskoristiti to divno dvorište.

Pripreme su bile obavljene u kratkom roku, zahvaljujući ekspeditivnosti Bigzaške muzičko-tehničke podrške, i scena pod krošnjama drveća bila je spremna za nastupe bendova:

Damjan od Resnika & Tušta i tma, Metak za zlikovca i The Branka.

Nemali broj posetilaca je željno isčekivao početak koncerta zakazanog u pola osam. Sjatilo se preko 150 glava na taj matine, plativši simboličnu cenu karte od sto dinara.

Kod gazda Joce u Gavezu šaren izbor pića (ima i kvas), kineska i vegetarijanska hrana, rockenrol na otvorenom, sve u svemu sve je ukazivalo na pravu letnju idilu.

Tačno na vreme, iz razglasa promolili su se glas i gitara Damjana od Resnika koji je svojim pesmama otvorio koncert i redom postrojio -

“Svi ti fini mladi ljudi u odelima” posvećena japi generaciji, “Besplatna pesma” – o načinu života koji iziskuje jako malo novčanog ulaganja, o stvarima koje mogu da ne koštaju ništa  i vrednostima koje nemaju cenu…

“Ja idem u besplatno pozoriste i gledam besplatne filmove …ja nemam pare nemam pare, ali imam najbolje drugare”-pevao je,”Bez poverenja”, “Mladi filozof je postao kamen”. Pesme su praćene horskim pevanjem i solidarnim skakanjem čitavog auditorijuma.

Nakon angažovanog neradničkog nastupa i noise pop koncepta svirke benda Tušta i tma, na podijumu su se našli Oni- “četvoroglava aždaja koja bljuje muziku” zvana  Metak za zlikovca.

Impresivnom i znalačkom svirkom gruvali su neprestano narednih četrdeset i pet minuta. Koketirajući, uzgred budi rečeno, prošetali su se stilom po celoj južnoj i severnoj planetranoj hemisferi. Sve od Afrike – plemenske pramatice ritualne sinkokpirane muzike, preko vrele Južne Amerike u Severnu. Prosviravajući tu kolevku bluesa i jazza, kolevku ljudskih kvazi sloboda i stradalništva, svirali su i kolevku kraha robovlasništva i začetak korporativnog kapitalizma. Onda nazad do Australije u Aboridžinske šamanske snove,  najzad u širokom luku preskočivši Aziju vratili se u Srbiju pod najzad razvedreno Beogradsko nebo iznad Ade Ciganlije. Svirali su mantrično, rasterivali oblake i loše raspoloženje, a ljudi su se naizmenično penjali na binu samoinicijativno uzimajući uloge perkusionista, svirajući u improvizovane udaračke instrumente.

Stage host Dial Up Lama frenetično je skandirao imenea bendova, najavljujući ih kao američke super rvače, dizao je pozornost publike i skakao sa bine kao da ga na rukama dočekuje hiljade ljudi.

Po završetku svirke Metka za zlikovca napokon je bilo došlo vreme da on sam najavi i svoj poluakustični ulra groowie rockenroll sastav pod misterioznim imenom The Branka.

Dial up Lama je trčao u mestu na pozornici, brisao znoj peškirom, vežbao disanje i povrh svega jeo banane kao svaki uzorni teniser. Komedijaš se obraćao publici glasom Jelene Janković koja je obećavala kule i gradove, u potpunom spoken word skandal maniru. Izvaljivao je fazone kao iz puskomitraljeza i zagrevao i sebe i publiku.

I najzad…fantastičan bend ta/taj The Branka.

Ređali su hit do hita narednih sat vremena svirke, ubijali svaku sumnju da je rokenroll na pragu smrti. Dokazali su da je r’n’r stanje duha, a ne recept koji se prodaje kod nadriprofesionalaca i producenta.  Iz “srca” i prstiju ovih momaka je izašla takva pozitivna vibracija da raja nije mogla prestati sa igrom i smejanjem tokom cele svirke.

“Ona menja sve” – omaž samima sebi, blago opskuran tekst koji se digresivno bavi Njom koja menja sve, bendom ili ženom koja to može,ili ne, da nešto menja, nešto kao sve…

“Sedmo četiri” -  likom nalik biografskoj priči, sentimentala o prvoj ljubavi koja se borila sa odrastanjem, školovanjem, sazrevanjem, ali se nikako nije mogla izboriti sa kapitalizmom, glađu za kintom i nevoljama modernog življenja, jer …on nije radio, a ona je otišla u Novi sad i našla nekog menadžeraaaa, ali njemu će zauvek u srcu ostati to “Sedmo četiri i ekskurzije u Vrnjačoj banji”..

“Nuklerana bomba”- pesma teškog drivea, koja se bavi problemom usađenim u civilizovano društvo, kako u životu sve mora da se proba, ta večita patka empirijskog traganja i njena druga oštrica kojom seče, gde treba i ne treba.

“Da li ste probali novi orbit?
Da li ste probali novi magic blender,
a da li ste probali nuklearnu bombu?
Nuklearna bomba mora da se proba!”

Lama je najavio još mnogo sportskih i korektnih pobeda uzvikujući Revolucijaa, posle čega je pozdraviosve prisutne i pozvao na druženje uz Dj set koji je i sam ukrčkao kod kuće.

Družina je nastavila sa dobrim raspoloženjem i još satima ostala pod okriljem Gaveza i krošnje Ginko drveta, dok je ono sa sredine dvorišta pomno nadziralo šarenu gomilu zdravog duha.

Osećao se miris kineske klope, neki momci su se diskretno popeli na stage i demontirali djavolju konstrukciju.

Niko to nije ni primetio, svi su znali da je show tek počeo.

U slučaju da sajt Youtube nije pristupačan, nećete moći pogledati ovaj video

U slučaju da sajt Youtube nije pristupačan, nećete moći pogledati ovaj video

SVRHA

Svakog petka 13. dođe do mene
Da zajedno protresemo naše uspomene
Donese bocu pelina
A ja napravim puding od limuna

Pažljivo poslušam sve njegove poredbe
Za nas bitnih stvari, maestralne izvedbe
Navučem harlekinsku masku i plačem
Dok stranice mog života on briše upaljačem
Oko ponoći gledamo Nosferatu
Ubrzo osjetim kako se približava mom vratu

Čvrsti stisak postaje prijetnja
Vatre, sjaja, uz uvjet neopiranja
Nježno
Na ivici tjemena osjećam dah
Prkosa, tame, uhvaćena u strah
Da će sve moje priče pretvorit u svoje
I da će svu moju krv pretvorit u boje

Leži krotko pored mene u krevetu tamnom
Urezuje neke znakove po mom tijelu kandžom
Umišlja si da posjeduje nadnaravne moći
Da će me tako zadržati i ove noći
Volim taj gotovo bolan osjećaj na leđima
Gležnjevima, vratu, bedrima
Njegove čudne riječi šaptom lete
U moje tijelo, školjku u obliku siluete
Koja upija svaku njegovu riječ koju mrmlja
Zubima utiskuje, usnama trlja

Jutro poslije njega je uvijek subota
U sobi nema ni traga njegovog mirisa
Definitivna kao neprobojna masa
Prošlost u meni nema glasa

***

ZAKON FOTOGRAFIJE

Nikako da priznaš da je svijet oko tebe lijep
Da shvatiš da su tvoje potrebe ne važne
I svaka suza koju pustiš zbog same sebe
Sve te više udaljava od najvažnije spoznaje
Da, istina je, nisi centar svijeta
I samo si mala točkica kad se gledaš izdaleka
Sve tvoje fotografije same sebe
Znače najmanje tebi
Drugima su ružne, lijepe ili smiješne
Tebi su samo digitalno ili plastično smeće
Kako me drugi vide?
Zaboli me
Nema tu ironije, nema tu agonije
Al to je zaista jedino važno
Tvoj nagon je da taj jedan
Pri pogledu na tebe je zaista sretan

POZNANJE

Priđoh ti i ponor ugledah,
i bijaše začudan veoma,
dopola grimizan od stijena krvavijeh
posut mrcinama onijeh koji se pređe mene
usudiše preblizu kročiti,
dopola bijel i blistav, na lednik nalik.

Ka svijetloj se uputih strani,
i, gle, tlo mi se pod nogama stade vrtjeti
i ka krvavoj me strani nagoniti.

I što brže koračah,
od ivice ponora očiju ne mogavši otkinuti,
tlo se brže okretaše
a krvava se ivica sve bliže primicaše.

I spustih dlanove svoje na oči svoje,
i potonuh u sebe samoga,
i u sebi te potražih,
i u srcu te nađoh,
i razumijeh da ću krvlju svojom u tvoj ponor ući,
krvi se inih ne dotakavši,
i krvlju tvojom međ grimiznom
i bijelom stranom kroz vrtloge mnoge broditi,
i u utrobu ti uploviti,
i u srcu sidro spustiti,
i nag i mlad i nasmijan ti se u umu prikazati.

I tu ti se pokloniti.

***

ŽELIM

DA TI REČI SVOJE U ZENICE ZAKUCAM,
da u glavu primiš ono što je moje,
da ti se u brazdama mozga naselim,
da ti telo obuzmem,
da ti um zarobim,
da ti maštu oplodim,
da ti se u srce spustim,
da u njemu dom sagradim,
da ti u utrobu siđem,
da je sobom ispunim,
da ti plimni talas podignem,
da sokovima tvojim niz noge ti skliznem,
da ti se na božanskim stopalima zaustavim,
da mi oči na svojim noktima ugledaš,
DA TI SVOJ POGLED TEŠKI U ZENICE ZAKUCAM.

LJUBAVNIK

Istina je eksluzivno pravo,
međurečje obe strane,
udahni mi vazduh,
i zakrpi nepostojeće krajeve.

Neću te čekati ispred vrata,
niti zagrliti,
osetićes slutnju koja me tišti.

Senka koju čekam da se vrati,

magija ilustracije,
to je na mojim prstima,
svet zelenih polja,
nedeljno jutro.

Posekla sam sebe,
osetila zadovoljstvo,
nagon ka istom bolu,
moj tajni ljubavnik sa nebom punim oblaka.

***

O SMRTI

Ja sam putovala kroz vekove,
kada je sijalo sunce
ja sam slala kišu,
kada je cvetala lipa
ja sam slala jesen,
ljubav je bila ja sam je gasila.

Pratila sam stope njihove,
brisala im osmehe sa lica.

I onda sam osetila tu čežnju,
razor pogleda,i sumnju
koja me je razarala,
vikala sam,molila Amosa,
«Reši me tuge prespokornim znakom ćutanja»
stajala sam na vrhovima  planina,
skrivala se,
i znala sam da od sebe ne mogu da pobegnem.
Lipa je cvetala,sunce je obasjavalo hladnu zemlju,
a ja sam ga jednostavno volela.

Bila sam sama sebi nespokoj.
Morala sam to učiniti,
zadatak je bio lak,
sada hodam kroz vekove tražeći minulu tišinu
od Zevsove ljubomore.

IŠČEKIVANJE  KRIKA

Skupilo se
Veliko bolno

Između
Krika i plača

Skotrljalo se
Znam mu Ime

Maleno
Naraslo

Htelo bi napolje

A ja
Ne dam
Da prohoda

***

OČIJU LINIJE

Razgranate
Mrežaste
Svinute

Zamrsih se

Zauzdane smehom
Prosuše mi
Igračke lakrdijaša
U krilo

Svaka ima

Deminutiv imena
Obnažene grudi
Izgrižene butine

Mnogozvane
Zaboravljene
Srcelomne

Očiju Linije

***

KARIKATURA MRAKA

Otvorih šestougaoni prozor
I
Ugledah karikaturu mraka

Zatvorih prozor
I
Mrak skupljen
Skliznu u moju
Pitomu postelju

Ispruži vijugu ruke
I
Uze uplašenu jabuku
Sa okovanog stola

Stegnu je
I
Sok  mrljasto
Zakapa

Na zaprepašćenom
Podu
Zjapi mnogostrani
Krater

Bacih u njega
Tvoje
Oplakane
Oči

Koje čuvah u
Raspuknutim
Nedrima

***

VATRALJ

Pronesi mi
Ispred usana

Nektar

Ispiću ga
Da sažegnem

Unutar
Kostura

Ispečem
Hleb

Umešen od lave
Iz
Vatralja srca

***

ZAMRŠENA  DUŠA

Počupala
Kosti trave

Izmrvila

Razvajala

Zelenom
Srži

Nacrtala

Povetarac

Koji mrsi
Dušu