Stvarno jesam. Znam da to tako ne izgleda i da će neki da budu u fazonu: vidi je ova što skače u šutke, privodi pevače i basiste a neretko skače i na sam stejdž za vreme koncerta. Prvo ja ne privodim, privode oni mene, mada znam da sam u nečijim očima napast, ali jebe mi se. Drugo, to za šutke i prve redove i sve ostalo na koncertima je pod adrenalinskim šokom. I to nije moje. To je obožavanje tudjeg dela.

Stidljiva sam kada se radi o meni i onome što ja radim i stvaram. Pa jebem mu, ja i na ispitu, ma koliko da sam spremna za isti, crvenim i tresem se ko prut. A tu je samo profesor i niko drugi. Verovatno sam zato batalila upisivanje glume posle 8 godina priprema. Mali uplašeni miš. A onda me baciše u Zmajevo gnezdo.

Konačno sam nastupila na Poezinu. Mislim, konačno sam posle toliko godina piskaranja svega i svačega se popela negde i sve to rekla naglas nekim ljudima koje čak ni ne poznajem. Što se tiče pesama mislim da sam početnik. Ali isto tako s obzirom na to koliko kidam prozu, mislim da sam talenat i da će svaka sledeća biti bolja. Samo ako nastavim da se cimam koliko sam se cimala sa prozom.

I eto. Desilo se da su me pozvali na Poezin i ja krenem da se spremam sinoć i da se dvoumim i Ivana mi pošalje poruku da će da dodje ako dodjem ja. A i znala sam da nikada neću otići ako ne odem sada. I odem. Prvo sam bila u fazonu ‘okej, videću kakva je ekipa, kako sve to izgleda, kakvi su drugi slemeri, kakav im je fazon, i ako se userem, bežim, neću ni da nastupim’. Ali me Milan zajebe i izproziva me treću da nastupim. Mislila sam da ću da se onesvestim. Ne zbog prozivanja, znam ja sa svima da izađem na kraj, i taj verbalni sukob je moj teren. Nego sam se usrala od treme. Držim one papire i čitam to moje što pišem i vidim kako mi se papiri tresu u ruci i osećam kako mi drhte kolena, ali kontrolišem svoj glas da se što manje trese. Usrala sam se. Usrala sam se. Sišla sam sa stejdža, i prvo mi je Tijana rekla da je bilo odlično. A onda jedan po jedan ili jedna po jedna… ljudi su počeli da mi prilaze i da mi govore kako sam sjajna. U jebote. Stvarno?

I tako. Kako je vreme prolazilo, ja sam krenula sa svima njima da pričam i svi su se zapanjili što mi je to bio prvi nastup, jer sam bila profi… U jebote. Stvarno? Došla je i Ivana… i tako.

Meni su svi oni šibnuli ego u daleku galaksiju, a ja sam dobila vetar u ledja da nastavim. Sa svojim porno-patetično-ljubavno-nadrkanim pesmama bez rime.

Hvala stvarno. Vidimo se na sledećem Poezinu.

Maju Vujinović upoznala sam proletos u Dadovu. Srednjoškolka, bebi-fejs, uči glumu i svira violinu. Dobra devojčica. Lepa. Ima super glas. Igrala je u našoj predstavi “Tri, četiri… sad!”. Napisala sam joj lik fine cure koja stidljivo baca rime. A onda sam, početkom jeseni, saznala da ih zaista baca. Vrhunski i bez imalo stida. To su saznali i svi koji su to veče bili na Akademiji, na poetskom klabingu u organizaciji Poezina. Maja i njena drugarica Jelena nastupile su u duetu. Njihov slem je rep bez matrice. Govore u glas. Flou im je brz a reči jake. Bezobrazne, seksi, provokativne, prljave i pametne. Začudno drske i nežne, u isti mah… Od tada ih redovno viđam. Muvaju se po gradu. Ima ih svuda gde je scena, gde su reflektor i majk. Skupljaju lajkove i aplauze na “Fejsbuku”. Milan Mijatović sa Poezina prozvao ih je “opake slemerke”. Nadimak im je postao i nezvanično ime za bend.

Sinoć sam gledala njihov nastup u Žici, na prvom Poezin XP-u, najnovijem poetskom događaju u gradu. Od sinoć, hvatam sebe kako pevušim: “Vračar, Neimar, dopamin šok. Šaljem ti cmok s Ćordola u Blok. I drnda mi klok. Pukni kraj je ovoj sagi. Montraj pa seci, sve je bilo kobajagi!”… Opake slemerke ušle su mi u uši i jedva čekam da snime album, pa da mogu da ih puštam na ripitu.

S druge strane, zabavlja me što još nemaju čak ni demo i što sam u prilici da posmatram kako rastu, napreduju, ispravljaju greške i postaju sve brže i bolje. Dodaju nove stvari na svoj slemerski repertoar i sve su veštije izvođačice iz nastupa u nastup. Čitam njihov prvi intervju: “Slem je način života”, kaže Jelena. “Sinkretizam je žešća umetnost”, dodaje mudro Maja, “Ložimo se na Stanislavskog”… a ja razmišljam šta će tek pričati kad budu punoletne.

Gledam ih kao čudo. U njima vidim novu generaciju Beograđanki i što je najlepše, ta generacija nije mi nepoznata ni strana. Sve me, sa njima u vezi, podseća i na nas. One odrastaju na istim ćoškovima, u istim ulazima, u istim klubovima u kojima sam rasla i ja. Sviđa mi se njihov talenat, ali još više slatka, detinja rešenost da prate svoj san… Nedavno saznajem da je Jelena dobila nagradu “Desanka Maksimović”. Štampaće joj knjigu u maju. “To je ozbiljna poezija”, kaže mi. “Za razliku od mene, Jelena se bavi poezijom”, ubacuje se Maja. “A ja samo bacam rime!”… Maja međutim radi i druge stvari. Napravila je nekoliko muzičkih matrica za njihove pesme. S nastupa, pale u školu. Ređaju petice. Probaju pesme, na klupi u Zemunskom parku. Njihovi roditelji naučili su šta je to slem. U pesmama citiraju beogradske repere, EKV i pisce iz školske lektire. Navijam za Maju i Jelenu! Smejem se zbog svih onih gluposti koje su tek pred njima. Smejem se svim budućim peripetijama njihovih životnih priča, jer znam da tako lepe, vredne i hrabre klinke u svakoj priči pronađu svoj hepiend.