Piše Jovana Baćanović
Link: http://shmizlajo.tumblr.com/post/12752054176/stidljiva
Stvarno jesam. Znam da to tako ne izgleda i da će neki da budu u fazonu: vidi je ova što skače u šutke, privodi pevače i basiste a neretko skače i na sam stejdž za vreme koncerta. Prvo ja ne privodim, privode oni mene, mada znam da sam u nečijim očima napast, ali jebe mi se. Drugo, to za šutke i prve redove i sve ostalo na koncertima je pod adrenalinskim šokom. I to nije moje. To je obožavanje tudjeg dela.
Stidljiva sam kada se radi o meni i onome što ja radim i stvaram. Pa jebem mu, ja i na ispitu, ma koliko da sam spremna za isti, crvenim i tresem se ko prut. A tu je samo profesor i niko drugi. Verovatno sam zato batalila upisivanje glume posle 8 godina priprema. Mali uplašeni miš. A onda me baciše u Zmajevo gnezdo.
Konačno sam nastupila na Poezinu. Mislim, konačno sam posle toliko godina piskaranja svega i svačega se popela negde i sve to rekla naglas nekim ljudima koje čak ni ne poznajem. Što se tiče pesama mislim da sam početnik. Ali isto tako s obzirom na to koliko kidam prozu, mislim da sam talenat i da će svaka sledeća biti bolja. Samo ako nastavim da se cimam koliko sam se cimala sa prozom.
I eto. Desilo se da su me pozvali na Poezin i ja krenem da se spremam sinoć i da se dvoumim i Ivana mi pošalje poruku da će da dodje ako dodjem ja. A i znala sam da nikada neću otići ako ne odem sada. I odem. Prvo sam bila u fazonu ‘okej, videću kakva je ekipa, kako sve to izgleda, kakvi su drugi slemeri, kakav im je fazon, i ako se userem, bežim, neću ni da nastupim’. Ali me Milan zajebe i izproziva me treću da nastupim. Mislila sam da ću da se onesvestim. Ne zbog prozivanja, znam ja sa svima da izađem na kraj, i taj verbalni sukob je moj teren. Nego sam se usrala od treme. Držim one papire i čitam to moje što pišem i vidim kako mi se papiri tresu u ruci i osećam kako mi drhte kolena, ali kontrolišem svoj glas da se što manje trese. Usrala sam se. Usrala sam se. Sišla sam sa stejdža, i prvo mi je Tijana rekla da je bilo odlično. A onda jedan po jedan ili jedna po jedna… ljudi su počeli da mi prilaze i da mi govore kako sam sjajna. U jebote. Stvarno?
I tako. Kako je vreme prolazilo, ja sam krenula sa svima njima da pričam i svi su se zapanjili što mi je to bio prvi nastup, jer sam bila profi… U jebote. Stvarno? Došla je i Ivana… i tako.
Meni su svi oni šibnuli ego u daleku galaksiju, a ja sam dobila vetar u ledja da nastavim. Sa svojim porno-patetično-ljubavno-nadrkanim pesmama bez rime.
Hvala stvarno. Vidimo se na sledećem Poezinu.
Maju Vujinović upoznala sam proletos u Dadovu. Srednjoškolka, bebi-fejs, uči glumu i svira violinu. Dobra devojčica. Lepa. Ima super glas. Igrala je u našoj predstavi “Tri, četiri… sad!”. Napisala sam joj lik fine cure koja stidljivo baca rime. A onda sam, početkom jeseni, saznala da ih zaista baca. Vrhunski i bez imalo stida. To su saznali i svi koji su to veče bili na Akademiji, na poetskom klabingu u organizaciji Poezina. Maja i njena drugarica Jelena nastupile su u duetu. Njihov slem je rep bez matrice. Govore u glas. Flou im je brz a reči jake. Bezobrazne, seksi, provokativne, prljave i pametne. Začudno drske i nežne, u isti mah… Od tada ih redovno viđam. Muvaju se po gradu. Ima ih svuda gde je scena, gde su reflektor i majk. Skupljaju lajkove i aplauze na “Fejsbuku”. Milan Mijatović sa Poezina prozvao ih je “opake slemerke”. Nadimak im je postao i nezvanično ime za bend.