Pesnikinja
Dragana Mladenović
povodom Svetskog dana poezije 2013.
Angažovana poezija je uznemirujuća
Intervju vodio: Bojan Marjanović
Dnevni list Danas

„Šta može pesma?“ naziv je ovogodišnjeg programa Kulturnog centra Beograda, povodom Svetskog dana poezije 21. marta. Program je osmislila pesnikinja Dragana Mladenović, jedno od najznačajnijih imena ovdašnjeg savremenog pesništva. Ona je, kako je to govoreći o novom talasu srpske poezije primetio kritičar Danasa, „najuočljivije posezala za temama iz bliske prošlosti, stičući time status najangažovanije autorke u generaciji“.

U njenoj poeziji, dodaje se u tom prikazu, ogleda se „stav same pesnikinje da je „minuli vek bio vek pesničke slike“, dok je današnje doba „vreme pesničke poruke“. U razgovoru za Danas Dragana Mladenović između ostalog obrazlaže taj stav.

Važan deo ovogodišnjeg programa povodom Svetskog dana poezije posvećen je, s jedne strane, društveno angažovanoj poeziji i, s druge strane, eksperimentalnoj. Vašem radu je, u izvesnom smislu, blizak i jedan i drugi pristup. Gde i zbog čega na domaćoj kulturnoj sceni nastaje šum u recepciji takvih drugačijih poetskih pristupa?

- Smetnje na vezama, ili kako vi kažete šum u recepciji, postoje i kada su drugi oblici poezije u pitanju, a ne samo kada govorimo o angažovanom i izvođačkom pesništvu.

Slam i spoken word pesništvo, koje kod nas neguju autori Pesničenja, ARGH-a! i Poezina, obično ne nailazi na pozitivne reakcije ljubitelja tzv. akademske poezije. Uprkos tome, ta scena ima svoju publiku i ona se menja, tačnije, ona raste i razvija se isto kao i programi tih pesničkih grupa. Tokom Svetskog dana poezije pokušaćemo da, između ostalog, otkrijemo na koji se način treninzi aktivnog čitanja poezije i klabing programi odražavaju na jezik, teme i kvalitet pesama. Kada je reč o angažovanoj poeziji, koja je meni mnogo bliža, šum u recepciji ili bolje reći tajac stručne javnosti, mislim na književne kritičare, verovatno proizilazi iz činjenice da su oni prinuđeni da, pišući o tome, otkriju svoju ideološku poziciju.

Kvalitetna i promišljena angažovana poezija veoma često je uznemirujuća, spoznajna, provokativna i uzbudljiva. Stoga mi se čini da upravo ona ima potencijala da otkloni taj šum u recepciji.

U okviru programa gostuju i autori iz regiona. Čini li vam se da je situacija na mikro-scenama u regionu nešto drugačija i da li na njima ima više ili manje prostora za ljude koji poeziji pristupaju van preovlađujućeg toka?

- Čini mi se da se situacija u regionu ne razlikuje mnogo od naše. No, to je ipak moj pogled sa strane, stav koji sam stekla čitajući poeziju autora iz okruženja i tokom povremenih gostovanja tu i tamo. Raduje me što će autori iz susednih zemalja, kao i oni iz daleke Letonije, biti u prilici da nam što jasnije približe poetska strujanja u njihovim zemljama.

Jedno od pitanja na koje želite da ukažete programima je i sledeće – „da li je moguće jezičko oslobađanje od dominantne nacionalističke ideološke matrice?“ Mnogi se ne bi složili sa vama da je takav diskurs i dalje dominantan. Da li se u književnosti bolje ocrtava koja matrica zaista ima primat?

- Dominantna nacionalistička matrica odnosi se na društvenu klimu, a ne na poetski diskurs. Nas, u stvari, zanima pozicioniranje poezije u odnosu na dominantnu ideologiju, kao i zbog čega nema jezičkog oslobađanja od te matrice barem u poeziji. Pesnici su majstori jezika, oni bi, ukoliko bi hteli, mogli da uspešno demontiraju floskule nacionalizma.

U najavi programa „Deset minuta oči u oči“ navodi se i sledeće „Evocirajući urbani mit o pesnicima boemima, odnosno romantičarski mit o sveprisutnosti i društvenoj moći poezije, naspram aktuelnog verovanja da poezija u savremenom društvu nema nikakvu ulogu, ovaj program bi trebalo da bude neka vrsta dekonstrukcije oba mita“. Na čemu se izgradio taj „treći“ mit da pesnik nema nikakvu ulogu u društvu?

- To nije mit. Živimo u svetu savremenih komunikacija. Sadržaja i nadražaja ima na pretek. Izdavači, knjižari i čitaoci hoće romane. Čak su i ljubitelji lirike već umorni od nerazumljivih asocijacija savremenih ukletih pesnika. Ne možemo poeziju držati u stanju dubokog sna, daleko od života i društvenih strujanja i očekivati da pesnici budu Prometeji, korifeji, bardovi… Mnogo toga, dakle, zavisi od nas, pesnika, i otvorenosti da kroz poeziju komuniciramo sa našim savremenicima.