U ime trupe Drama Mental Studio,
Pozivamo vas na pozorišnu predstavu 3, 4… SAD!
po tekstu Milene Bogavac, u režiji Jelene Bogavac
i produkciji Omladinskog pozorišta Dadov.
Premijera: sreda, 16. juni – 20h
Reprize: četvrtak, 17. i petak 18. juni – 20h
Zamišljena kao antimjuzikl, hip-hop manifest generacijske poetike, ali i tragedija njene patetičnosti, predstava problematizuje pitanja slobode u javnom govoru. Bavi se cenzurom i autocenzurom, na trusnom području između slobode govora i anarhije, anarhije i nihilizma, pobune i autodestrukcije. Eksplicitno i hrabro, preispituje pitanje političke poruke deklarativno apolitične umetnosti, prateći kvazidokumentarnu priču o usponu i padu Radija SKC, ali i mnogim drugim institucijama kulture, koje su nastale a zatim nestale u Srbiji nakon Petog oktobra.
O buntu koji jede svoju decu.
O deci koja lome svoje igračke.
O ekpanziji hip-hopa i slem poezije.
O pucanju u prazno i o rimama, bačenim u vis.
U predstavi nastupa šesnaestoro članova i članica ansambla Omladinskog pozorišta Dadov.
To što na sceni rade nije gluma, već radiklani diletantizam koji Bertolt Breht definiše kao političku poziciju koja umetniku dozvoljava da problematizuje osnovne postulate nekog sistema.
Radikalna, drska, zasnovana na činjenicama o kulturnoj sceni Beograda, predstava se može posmatrati i kao susret dve generacije: jedne, odrasle i formirane tokom devedesetih, i druge, rođene i prohodale u ovom periodu, ali odgajane u vrednosnom sistemu tranzicije.
To je predstava o altenativi i instituciji.
Unedrgoundu i patrtiokratiji. I poeziji i antipoeziji.
O fenomenu “međunarodnog terorizma po ceni od 18 eura” i o konformizmu getoizirane scene. O slobodi pod punom kontrolom. I nemogućnosti promene, sve dok radikalni manifesti ostaju u krugu istomišljenika.
Vidimo se!
Drama Mental Studio
Biti ravnopravna u surovom hip-hop društvu podrazumeva da moraš odmah imati jak stomak, tvrde zube i ogromna m..a.. Koliko je to tačno najbolje znaju Bičarke Na Travi na čiji rad Ivanin najviše podseća. Ali sa bitnom razlikom, Sajsi MC ni u jednom trenutku neće dozvoliti da bude žrtva niti će pokleknuti pred izazovima ulice. Ona uzvraća istom merom koristeći svoj seksipil više kao paravan za energično i često nekontrolisano verbalno prepucavanje.
Prijatno me iznenadio tekst gospodina Andraša, saznao sam šta su to „zapadnjački javni događaji“. Iskreno bih voleo da neko organizuje „autentične istočnjačke događaje“. Možda bismo se onda bolje zabavili ili bismo otkrili skrivene dubine za koje nismo ni slutili da postoje u poeziji. Ako me neko pozove na ISTOČNJAČKI POETSKI PARTY dolazim obavezno.
SLAM je nezavisni film reditelja Marca Levina, koji na naturalistički način prikazuje životnu dramu talentovanog pesnika Raya (Saul Williams). On odrasta u mračnom, siromašnom delu Vašingtona, poznatom kao Dodge City i ne uspeva da odoli brojnim iskušenjima u svom bliskom okruženju. Završava u zatvoru, gde sreće profesorku kreativnog pisanja Lauren Bell (Sonja Sohn) koja prepoznaje njegov talenat i pokušava da ga usmeri. Ray donosi odluku da će svoju poeziju shvatiti ozbiljnije i da će angažmamnom u stihovima i performansu, pokušati da promeni svoje prijatelje i način na koji žive.
Nakon Poezije u kući u petak 14. maja, ponovo sam čitala pesme i tekstove Čarlsa Simića i Čarlsa Bukovskog. U ovom tekstu neprestano ću se osvrtati na njih. Dva pesnika koje sam pola svog kratkog života prezirala, jer su ženomrzci. Pitala sam se o njima : da li oni ne znaju kako da vole žene, da li im ljubav nedostaje pa tako pišu, da li im seks nedostaje pa tako pišu… Sve to verovatno ali prestala sam da se pitam i čitala sam ih. “… Moram da pišem. Kad bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama… “(Č. Bukovski, psovač među pesnicima). Molim vas, poezija je izvrtanje utrobe, emotivna, fizička i svaka druga intima onih koji su “niko i ništa” pa nam je baš zbog toga ponekad, toliko dosadna.