Antitabu – Biljana Kosmogina
Pitanja – Dijana Knežević

Na sceni divlja, besna, provokativna i brobena, ova kraljica beogradske knjževne queer scene, osim književnošću, bavi se i novinarstvom, performansom, umetničkom kritikom, fotografijom i teatrom. Pored širine Kosmogininih interesovanja, centar njene pažnje čine ženska pitanja, slobode i prava. Oštra na jeziku i peru, za sebe kaže da bi želela da bude mračnija i perverznija od de Sada (Marquis de Sade), a poput Iv Ensler (Eve Ensler) ženski polni organ odbija da naziva njegovim “sterilnim” imenom – vagina. Pričajući o svom radu, otkrila mi je i veliku istinu, činjenicu da u životu i ljudima postajemo sposobni da uživamo tek kad oslobodimo telo i duh, istovremeno.

* Biljana Kosmogina je Vaš pseudonim na koji je javnost već u potpunosti navikla. Kako i iz kog razloga je on uopšte nastao?

BILJANA: Kada sam 1999. počela da objavljujem, moj mentor je predložio da osmislim unikatno ime koje će mi pristajati i po kom ću biti prepoznatljiva. Moj alter-ego asocijativno objedinjuje suštinu mog rada i moje ličnosti, Kosmogina je super femina koja pripada univerzumu, tj. svima. Na osnovu imena me često pitaju da li je moje poreklo rusko ili ukrajinsko, a ja im obično kažem da je uranijsko ili uranijumsko.

Bavim se raznovrsnim problematikama, ali sam fokusirana na ženska pitanja koja se odnose na ženska slobodu, prava, seksualnost i rodnu ravnopravnost. Zalažem se protiv eksploatacije, diskriminacije i nasilja nad ženama. Favorizujem žensku ulogu u društvu i ističem njen značaj. Glorifikujem ženski intelektualni, emotivni i seksualni potencijal, na sebi svojstven način, trudeći se da ispravim sve istorijske, milenijumske nepravde počinjene nad ženom i vaginom njenom. Sve obespravljene, zloupotrebljene i zlostavljane vagine su u meni sadržane, ujedinjene, ohrabrene i vrlo osnažene.

“Ostaću zauvek na strani degradiranih, žigosanih, slabijih, prezrenih, ismejanih i odbačenih!”

* Bez obzira na očiglednu pseudonimsku razliku, na koji način se razlikuju Kosmogina u javnom i Kosmogina u privatnom životu?

Bitne karakterne razlike između moje javne i privatne persone ne postoje, lako se konvertujem i svičujem, prilagođavam se ulogama i okolnostima, pa tako i ponašam drugačije, u zavisnosti od situacije. Kosmogina na sceni može biti divlja, besna, provokativna i borbena, dok je privatno uglavnom smirena i nenametljiva (sa blagim naznakama pritajenog ludila, koje tek povremeno, u nekom trenutku eskalira). Kad nosim pune cegere sa pijace, kad se znojim u kuhinji ispred šporeta ili dok čekam u redu da u pošti platim račune, ne osećam se superiorno kao na sceni, već fatalno ubogo, kao i svi drugi. To ide u prilog činjenici da sam obična i pored mnogobrojnih identiteta i lica, kao ćerka, majka, supruga, ljubavnica ili prijateljica, i dalje sam po vokaciji umetnica, a po karmi – mučenica.

* U jednom od intervjua, vezano za “etiketu” treš spisateljice, rekli ste kako se ne pronalazite u trešu, ni estetski ni vrednosno, ali kako “opservirate stvarnost koja je prepuna đubreta”, te je treš (đubre) ono iz čega crpite inspiraciju. Kako Vi doživljavate svoj književni rad i kako biste ga opisali?

Imam ozbiljan pristup, promišljam i duboko proživljavam sve što radim, a na čitaocima je da to doživljavaju i kategorišu kako god žele. To mi se čini poštenim pristupom bilo kojoj vrsti umetnosti, pa i književnosti. Dokle god me stigmatizuju, to znači da je moj rad zapažen, da ostavlja trag i izaziva emocije. Ma koliko sve te etikete bile šaljive, proizvoljne i nepotpune, mislim da ih moj učinak uveliko premašuje.

Ne znam koliko se uklapam u postojeće pravce i diskurse. Intuitivno formiram svoje sazvežđe koje izmiče striktnim definicijama i kategorizacijama. To je međužanrovski hibrid realistične i fikcionalne književnosti u kojoj seksualnost/erotika ima bitnu funkciju i ne odnosi se samo na telesnu, već i na psihološku, sociološku i politikološku strukturu teksta. Umetnost nema vrednost ako nije socijalno i politički angažovana. Na mene su ostavili pečat filmovi Jirži Mencla (Jiri Menzel), Alehandra Hodorovskog (Alejandro Jodorowsky), Jan Švankmajera (Jan Svankmajer) i Stenlija Kjubrika (Stanley Kubrick), knjige Bertolda Brehta (Bertolt Brecht), Ursule K. Le Gvin (Ursula K. Le Guin) , Džordž Orvela (George Orwell) i Artura Klarka (Arthur C. Clarke), teorije Kamil Palje (Camille Paglia), Džudit Batler (Judit Butler) i Mišel Fukoa (Michel Foucault), pesme Bili Holidej (Billie Holiday) i Peti Smit (Patti Smith), poezija Alena Ginzberga (Allen Ginsberg), Silvije Plat (Sylvia Plath) i Sare Kej (Sarah Kay), stripovi Roberta Kramba (Robert Crumb)… Ne zanemarujem uticaj domaćih autora koji je takođe prisutan, ali mene je pre svega oblikovalo turbulentno vreme u kom živim, mentalitet i kultura kojoj pripadam, kao i društveni odnosi. Kosmoginologija je nastala iz avangardnih pravaca nadrealizma, impresionizma i konceptualizma, paganske tradicije i futurologije, od arhetipskih modela do ultimativne globalističke dogme sajberspejsa; oblikovana je novim hijerarhijama i simbolima, gde žena ima status božanstva i vladarke.

Istražujem razne sfere i ne razmišljam o tome da li sam za nekog treš, ili feministička, aktivistička, politička ili dekonstruktivistička autorka. Dok me imaginativna sposobnost i prkos služe, svaka ulica kojom koračam, svaki vrisak i šapat koji čujem, postaju moja priča ili poezija. Svi znamo koliko stvarnost može biti užasnija, brutalnija i bolnija od fikcije, horora i treša zajedno. Mene privlače mračne, tajanstvene i uznemirujuće strane ljudskog bića, sa svim njegovim strastima i slabostima. Volela bih da budem mračnija i “perverznija” od Markiza De Sada, da iznedrim nebrojeno mnogo identiteta slično Sindi Šerman, da budem uticajna kao Trejsi Ejmin i da budem plodna kao Luiz Buržoa, što znam da je nemoguće, ali svako od nas teži nekoj ličnoj utopiji.

“U životu i ljudima ne može da se uživa ako ne oslobodiš telo i duh istovremeno!”

* U svojim delima, rado se bavite specifičnim, tabu-temama (lgbt, bdsm kulturom i sl.). Zašto baš tim danas (prividno?) nekomercijalnim tematikama? Kako na njih reaguje “druga strana” javnosti, onaj deo populacije koji sa njima nije u bliskom dodiru?

Komercijalnost i konvencionalnost me ne zanimaju. Moje kreativno biće pripada mračnim kulama svesti i klizavim hodnicima andergraunda, gorkim ukusima, smrdljivim isparenjima, paranojama i odvratnostima svakodnevnog života. Bavim se marginalnim toposima koristeći meni svojstvene jezičke formule. Ljudi žive u grču, u zabludi i neznanju, a moj zadatak je da prodrem do njih i podstaknem ih da pozitivnije razmišljaju o sebi i okolini, o svojim suprotnostima i različitostima, o nečemu što im je strano i daleko. To činim na više načina: poezijom, prozom, performansima, fotografijom ili novinarskim tekstovima. Čoveka odlikuje usađeni strah od nepoznatog, koji uzrokuje otpor, a ta vrsta netolerancije je bazična u stvaranju predrasuda, mržnje, diskriminacije i nasilja (agresije). Provokaciju treba smisaono upakovati jer ako nema cilj i poentu, ona je bezvredna. Ne možemo da negiramo da BDSM kultura i takav stil života ne postoje, da nisu sastavni deo društva, ali kod nas su još uvek u domenu tabua. Za osobe sa izrazitim fetišističkim sklonostima, koje su u partnerskoj vezi submisivne (robovi) ili dominantne (gospodari), misli se da su “nemoralniji i izopačeniji” od drugih manjinskih grupa. Zahvaljujući političkom aktivizmu i učestalom autovanju na svim poljima (“coming out” u sportu, umetnosti, muzici, politici…), LGBT, odnosno queer kultura je postala mainstream, jer je mnogo vidljivija, a samim tim i globalno prihvatljivija, za razliku od BDSM kulture koja se vezuje za ekstremne devijacije, patologiju i dekadenciju. Uz transseksualne i homoseksualne identitete, zanimaju me sve vrste ponašanja i praksi koje odstupaju od hetero normativa. Ostajem na strani degradiranih, žigosanih, slabijih, prezrenih, ismejanih i odbačenih, jer me društveno prihvatljivi modeli i “strejt” identiteti ne inspirišu dovoljno.

* Često javno nastupate i na poetskoj sceni u Beogradu (“Poetski klabing”, “Pesničenje”, “Crta” itd.). Koje su specifične prednosti ovog vida performansa?

Performans je živa umetnička forma u direktnoj komunikaciji s publikom i u tome je njegova najveća prednost. Da bih izvela performans nisu mi neophodni stejdževi, galerije, muzeji, kulturni centri, skupa produkcija i prisustvo medija. Mogu da nastupam u klubu pred desetak ljudi, na ulici pred slučajnim prolaznicima, na Exitu kao prošle godine, u Domu omladine, u Etnografskom muzeju (u ulozi proročice), ili u Portlandu (USA, Oregon) gde sam pre par nedelja na Time-Based Art festivalu (TBA) predstavila performans P kampanja prilagođen američkom političkom kontekstu. Pička (Pussy) kao kandidatkinja na svim predsedničkim izborima uvek trijumfuje, u bilo kojoj državi na planeti. Publika je uvek na njenoj strani. Nikad toliko pozitivnih reakcija, srdačnog čestitanja i zahvalnosti što sam to izvela ovde nisam doživela.

Za procenu onoga što radim kompetentna je publika. Performans je srodan teatru, momentalno imaš feedback, sve se reflektuje na licima prisutnih, u njihovom aplauzu i potonjim reakcijama. Beogradske poetske scene su odličan trening i sjajna prilika za sve autore da stisnu petlju, zagrizu majk i «pokidaju». Na taj način svako može da preispita koliko vredi, da li može da zadrži pažnju, prenese poruku i podstakne emocije. Najveća kazna za sve scenske umetnike je ravnodušna ili pospana publika.

Poezin ima stalni konkurs i novu scenu «Open Poetry» u klubu Ilegala, a u tri godine postojanja omogućio je mnogim autorkama i autorima da se javno iskažu. Na sledećem događaju 14. oktobra, izvešću deo «američke P kampanje» i neke nove pesme. Pre toga, 03. oktobra, u sklopu Gay-Pride Week-a izvodim performans «Moleban za Prajd» u CZKD-u. Dva performansa u dve nedelje je solidan tempo za naše uslove. U Srbiji je performans kao umetnička forma devalviran i premalo je autora koji su mu istinski posvećeni. Kad bih na tom polju postigla kvalitet i harizmu Ive Dimčeva, bila bih zadovoljna.

“Dok me imaginativna sposobnost i prkos služe, svaka ulica kojom koračam – svaki vrisak i šapat koji čujem, postaju moja priča ili stih.”

* Vaše stvaranje i teme kojima se bavite, pomeraju granice. Koliko je, zapravo, teško biti iskren u pisanju? Da li Vas pri tom brinu reakcije dragih ljudi, auditorijuma, generalno, Vaš doživljaj Vas lično, ili uživate slobodu u stvaranju ne opterećujući se ostalim?

Svako istinu vidi kroz neku svoju prizmu, pa tako moja objektivnost ne mora nužno biti i svačija. Iskrenost mi ne pada teško, pošto je istina često neverovatnija i nepodnošljivija od fantazije ili laži, kao što rekoh, može biti daleko ružnija i surovija. Nemam nikakve limite i ograničenja, niko me ničim ne uslovljava. Dragi, meni bliski ljudi su uveliko naviknuti da se uporno, tvrdoglavo bavim materijalno neisplatljivim poslom, što me ipak ne sprečava da se osećam kao “million dollar pussy”.

Ne mislim da sam neka značajna prosvetiteljka, ali kao borkinja za ženska i manjinska prava, seksualne i društvene slobode i različitosti, imam potrebu da pišem o svim zapostavljenim grupama, koje su žrtve patrijarhata, krutih društvenih konvencija i represivnog sistema.

* Erotska spisateljica, Anais Nin (Anaïs Nin), govorila je o tome kako joj je trebalo mnogo vremena da u svom radu “uhvati” i izrazi sopstveni, “ženski glas”, te da verodostojno, dovoljno burno i “živo”, prenese eksplicitnu priču. Da li ste, u stvaranju svojih dela, nailazili na slične poteškoće? I šta je ono što je Vama, kroz pisanje o erotici i seksu, teško izraziti?

Moja je sreća što su davnih dana pojedine autorke radikalno, eruditivno ili bolje reći revolucionarno, prokrčile put mnogim ženskim glasovima, pa tako i mom. Zahvaljujući njima, ohrabrena sam da kreiram svoj stav, svoj jezik i samostalnost. Poteškoće ne postoje, osim teškoća da se preživi u kriznim vremenima, ali kriza duha, morala, države i društva su sjajno pogonsko gorivo u stvaralačkom smislu. Za ono što ja radim su neophodni buntovnička priroda, trodimenzionalni vid, osetljivi senzori, jaki nervi, nepokolebljiv kritičarski stav, fina doza humora i ekstremna doza samoironije, da bih ostala iole normalna u osvešćenom nezadovoljstvu, balansirajući između očajne, haotične društveno-političke situacije u kojoj se svi koprcamo, i optimističke vizije, tj. težnje za promenom, za napredovanjem društva, a ne za njegovom stagnacijom ili regresijom.

Erotika i seks su moj teren – moja oblast, tako da nemam problem sa eksplicitnom, sočnom terminologijom, to je sastavni deo mog artizma. Sve nazivam svojim imenom, ne uvijajući pojmove u oblande i ne koristeći medicinske rukavice. Nije mi strano ni asocijativno, alegorijsko i metaforičko izražavanje, ali sam uglavnom dosledna sirovoj, nebrušenoj, meni svojstvenoj poetici.

* Jednom prilikom, rekli ste da je Vaša književnost “puna znoja, suza i sperme”, a nesumnjivo, prepuna je čiste strasti. Šta je Vaše “žarište”, “mesto” sa kog crpete strastvenu energiju, potrebnu Vam za pisanje?

Strasti nas nagone da izlivamo i razmenjujemo telesne tečnosti, da se volimo i mrzimo podjednakim žarom, a znoju, suzama i spermi, ovog puta bih pridodala i krv. Spomenuću ovogodišnji susret sa Iv Ensler (Eve Ensler), autorkom “Vagininih monologa” (The Vagina Monologues), koja je u aprilu gostovala u beogradskom Rexu. Pored sjajnog utiska koji je na mene ostavila, u svojoj beskompromisnoj borbi protiv stravičnih nasilja i zločina nad ženama u ratnim uslovima, ono što je meni bilo vrlo upadljivo, to je činjenica da su sve njene sagovornice, a bilo ih je šest, u razmatranju glavne teme vezane za probleme i patnju ženskog individuuma i njegovog obeležja, koristile reč: vagina, dok je Iv Ensler koristila reč: pička. Iako je pričala na engleskom jeziku, potencirala je reč pička (na srpskom), izgovarajući je mnogo puta, jer to NE SME da bude inkrimisan, sramotni pojam. Naprotiv. Sve žene treba da se ponose svojom pičkom, da tu reč usvoje bez zazora i stida, da prihvate svoju pičku, zastupaju je i za njen legitimitet se bore. Kao što Iv Ensler ženski polni organ naziva pravim, izvornim, a ne medicinskim imenom, tako i ja to činim intuitivno, od mojih najranijih početaka, iako to nije nailazilo na svesrdno odobravanje mojih uvaženih kolega književnika. Ali zašto bi meni bilo bitno ičije odobravanje, kada sam potvrdu dobila od Iv Ensler glavom i bradom… i pičkom. Vagina u umetnosti i književnosti ne postoji, već samo u ginekološkim ordinacijama.

Ništa mi ne stoji na putu da ostanem prirodna, prepoznatljiva po drskosti i slobodi, da tretiram sve skrajnute, tabuizirane teme, socijalne predrasude, patologije i umno-jezičke blokade na svoj način. To je moja intencija, moja zacrtana, uzbudljiva svemirska misija, sve dok jednog dana, usijana kometa na kojoj letim ne eksplodira pod mojom zadnjicom i pretvori se u fascinantno mnoštvo replikanata, koji će nastaniti i druge, udaljene galaksije.

Na mom levom ramenu čuči anđeo sa tri polna organa, a na desnom je bespolni demon, dok se oni prepiru i nadmudruju, kreiram sopstveni mimesis ustoličen u stvarnosti, izvajan fantazijom i obilato zaliven altruizmom. U životu i ljudima ne može da se uživa ako ne oslobodiš telo i duh istovremeno!

http://queer.hr/24807/harai-goshi/
http://blog.b92.net/blog/12369/Kosmogina/
http://www.zivljenjenadotik.si/en/reflection/text/show/article/beograjska-diktatura-prohibijata/
http://pulse.sm-art.info/moje-ime-je-kosmogina/
http://arteq.org.rs/
http://www.seecult.org/vest/ziveti-od-svog-rada

Photo by Brian Echon Courtesy of Portland Institute for Contemporary Art, Biljana Kosmogina/ P campaign – Perforations 9/11/12 2012 Time-Based Art Festival, PICA.

Srodni tekstovi

• GALERIJA BR.2 - DAN KADA JE UMRLA LEJDI GAGA
• VIDEO: Pomahnitali piksel - Poezin "Open Mike" Party u klubu "Jovanka bez razloga"
• PLAKAT - "POEZIN OPEN POETRY" U KLUBU ILEGALA
• POETSKI CIRKUS br.1 - POEZIJA JE ŽIVA!
• NAJAVA - POEZIN "NAPUŠAVANJE" NA EXIT FESTIVALU
• GALERIJA 1 - Poetski KLABING 07
• PLAKAT - NAPUŠAVANJE - POEZIN SPECIAL
• VIDEO: Dan u musavoj čaši - Poezin „Open Mike" Party u klubu "Jovanka bez razloga"
• PLAKAT - POEZIN ŽURKA 04 – AKADEMIJA
• ROMSKA, ANGAŽOVANA POEZIJA U PANIC ROOM ŽICA