POEZIN PRESS

INKVIZITORI PONOVO JAŠU
Piše Milan Mijatović
Reakcija na tekst Bojana Krivokapića:
http://ck13.org/dijalog-o-poeziji-1

Prijatno me iznenadio šaljivi tekst gospodina Bojana Krivokapića na sajtu CK13. U okviru otvorene teme „Dijalog o poeziji“ dotični kritičar manifestacije koja se zove „Poezija u kući“, zamerio je pesnicima i pesnikinjama što su „polurazulareni“ i što su nakon žestokih pića pomislili (sasvim netačno po gospodinu Bojanu Krivokapiću) da su „pesnici“ ili da se razumeju u poeziju. Koliko sam razumeo, jedino se dotični pisac ovog šaljivog teksta razume u poeziju. Da su pesnici i pesnikinje pili vruću kamilicu sa medom, nosili sakoe i kravatice, možda bi Bojan takve osobe doživeo kao „prave“ pesnike i pesnikinje. Ovako, svako ko je stajao pored šanka, popio neko pićence ili bio malo življi u izvođenju svoje poezije zaslužio je munje i gromove od gospodina Bojana Krivokapića.

Čini mi se da Bojanu smetaju ples, požuda i nadahnuće. Zaista neobično. Imao sam čast da gledam ples dotične devojke i mogu vam reći da je bio odličan. Da li je gospodinu Bojanu Krivokapiću smetala devojka koja je igrala ili ples? Možda Bojan ne voli da pleše. Možda ne voli lepe devojke i ples. Iz teksta koji je napisao, delovao mi je kao čovek koji poziva na dostojanstvo i ozbiljnost i ne dozvoljava ljudima da se raduju, da plešu, lepim devojka da budu lepe, pesnicima i pesnikinjama da budu požudni i tako dalje i tako bliže. Naziv za takve ljude je NAMĆOR. Iz analize Bojanovog teksta zapravo sagledavamo kritičara-namćora koji mrzi živost, eksperiment, nove poetike i pokušaje da se osavremeni poezija. U današnje vreme insistirati na „čistoj“ poeziji je čista budalaština. Žanrovi se sažimaju, koriste se razne tehnike i uticaji i govoriti o čistoj poeziji, pravoj poeziji, jedinoj poeziji je više nego neozbiljno na početku 21. veka gde se ne može govoriti o jednoj poetici ili o jednom pravcu i stilu.

Dalje Bojan pominje PINK i upoređuje nastup pesnika i pesnikinja, ples i igru kao neku vrstu zabave za narod. Zaboravlja da su još u Staroj Grčkoj slobodni građani na trgovima mogli da govore, da izraze svoje misli. Zaboravlja da su to veče bili predstavnici različitih poetika, počev od ažinovki koje kroz poeziju zastupaju ideje feminizma i oslobođenja žena, pa do raznih drugih poetika koje su više ili manje iskrene.

Bojan navodi da je 14. maja 2010. u Omladinskom centru CK13 u Novom Sadu održano je četvrto izdanje programa „Poezija u kući“. Dalje navodi potpuno tačno i nepristrasno koji su ciljevi održavanja ove manifestacije, kao i to da je „Poezija u kući“ otvorena za sve forme poezije, kao i za eksperimentalne forme teksta. Sasvim ispravno shvata i cilj organizatora da omoguće slobodno i nesmetano čitanje savremene poezije kao i prostor za dijalog.


Nakon ovog uvoda Bojan pada u jarost i optužuje da se pod formom savremene poezije, plasira kako on kaže: „jeftina-porno-zabava za široke narodne mase, veoma slična bilo kakvoj jeftinoj-porno-zabavi na bilo kojoj od jeftinih-porno-televizija, kojima je glavni (a verovatno i jednini) cilj: jeftina-porno-zabava – o kakvoj mi to poeziji onda govorimo, o kakvom kulturnom događaju mi onda govorimo, o kakvoj alternativnoj publici mi onda govorimo?“

Čovek je četiri puta spomenuo „porno zabavu“ u jednoj rečenici i ostao živ. Da li se nije nagledao pornića u pubertetu ili šta je u pitanju, samo bog sveti zna. Tolika fiksacija na temu pornografije je zapravo zabrinjavajuća od strane našeg nadahnutog kritičara.

Šta je to toliko Bojana iznerviralo? Naziva pesnike i pesnikinje „gomilom polurazularenih pesnika i pesnikinja u pokušaju“ koji tek nakon nekoliko žestokih pića su spremni da izađu na scenu. Razularenost, pornografija, alkohol, pesnici i pesnikinje poređani „uz i oko šanka“ su nešto što Bojana užasava. Istini za volju to veče od pornografije nije bilo ni P. Činjenica je da su posetioci i učesnici ispijali pića ali valjda je to normalno? Ako postoji šank u CK13 i ako je funkcija šanka da se prodaju pića, u čemu je problem gospodo? Neko je pio koka-kolu, neko koka-kolu zero, (onu odvratnu i ogavnu sa veštačkim zaslađivačem), neko je pio pelinkovac, a neko pivo. Da li Bojan predlaže da se uvede zabrana točenja pića u centrima za kulturu? Kakva je to ozbiljnost na kojoj on insistira? Pesnici i pesnikinje verovatno samo treba da piju nanu i kamilicu, po mogućstvu nezaslađenu jer šećer škodi i svi treba da budu smrtno ozbiljni, bez osmeha na licu. Ko se našali ili je malo življi, doživeće užasni gnev Bojana Krivokapića, koji će to shvatiti kao udarac na „pravu“, „čistu“ poeziju. Bojan Krivokapić se zalaže za „Društvo mrtvih pesnika“ gde bi svi pesnici i pesnikinje bili mrtvi ozbiljni i verovatno padali u patos dok uzvišeno lete i zuje sa muvama zunzarama.

Bojanu je najviše zasmetao Mihajlo Kostić. Hajde da pokušam da približim čitaocima ovog teksta, šta Bojan zamera Mihajlu Kostiću. Bojan ovog pesnika naziva „tipom lokalnog kalibra“, vređa pesnika koji je nastupao a takođe vređa i onaj deo publike koji je podržao Kostića i kome se dopao Kostićev nastup. Taj deo publike Bojan naziva isto publikom lokalnog kalibra, u prevodu seljačinama i džiberima zato što su podržali Kostićev nastup. Bojan optužuje Kostića da mu je svaka druga reč kurac ili pička i da Kostić zagađuje i kontaminira prostor poezije. Ono što sablažnjava Bojana i što po njemu uništava „pravi duh“ poezije jeste odluka Mihajla Kostića da skine majicu i ostane go do pojasa. Bojan taj čin smatra vrhuncem skarednosti, pornografije i kiča.

Bojan Krivokapić verovatno nikada nije čuo za reč „performans“. Verovali ili ne kao gostu iz Beograda, čoveku iz publike i na kraju krajeva i pesniku koji je nastupao to veče, lično mi se najviše dopao Kostićev nastup. Kostić je u svojoj pesmi govorio o vođenju ljubavi sa devojkom koja ga veoma uzbuđuje. Bio je krajnje iskren u svom nastupu, krajnje emotivan, bez trunke pretvaranja ili mimikrije. Bio sam fasciniran iskrenošću ovog čoveka koji je u nekoliko rečenica sažeo sve ono što ga je zanimalo tu noć. Strast prema ženi koja ga uzbuđuje, trenutak istine kada je pogleda u oči i kada joj kaže da ga ništa ne zanima sem „da se jebe sa njom“.

Zašto se Krivokapić grozi takvih reči kao što su: jebanje, kurac, pička, govno, sisa itd? To su sve narodni izrazi, a dobar deo njih je završio i u rečniku Vuka Karadžića. Gde to piše da se ne sme psovati? Gde to piše da govor mora biti politički korektan i da se sme koristiti samo akademski književni jezik oslobođen od ulice i sočnih izraza? Toplo preporučujem Bojanu da prelista literaturu o BIT pesnicima, o tome kakve je izraze koristio Alen Ginzberg, kao i mnogi drugi pesnici u okviru tog pokreta. Što se tiče skidanja na sceni, da li je PINK i kič skidanje Marine Abramović na sceni i mnogih drugih dokazanih umetnika i izvođača? Zar je kič sve ono što Bojan ne razume u svojoj srdžbi i želji da gradi svoj ugled i rejting tako što će napadati tuđe projekte i tuđe događaje? Jadno je i bedno kada neko pokušava da se proslavi napadajući druge. U ovom slučaju bez pravih argumenata i činjenica. Upravo se ovde pokazuje ono što Bojan implicira posetiocima i učesnicima programa „Poezija u kući“. Bojan naprosto ne razume savremenu poeziju i ne shvata nove koncepte i nove načine izražavanja savremene poezije. Bojan je kameno doba a njegovo shvatanje poezije čak odudara i od 20. veka gde je avangarda izvršila presudni uticaj na poeziju. Pesnici i pesnikinje onako kako ih Krivokapić zamišlja su figure od voska, bez života i krvi, samo lutke bez izraza koje treba da deluju dostojanstveno i uštogljeno i da predstavljaju „svetu“ i „čistu“ poeziju.

Bojan u svom nadahnuću upoređuje pesnike i pesnikinje u CK13 sa „silikonskim nakazama“. U ovom slučaju radi se o aluziji na Karleušu i da zapravo učesnici „Poezije u kući“ nisu ništa bolji od te silikonske nakaze jer su se svojim nastupom svrstali u kič i PINK društvo u kojem živimo.  Neverovatno kako su određeni ljudi sposobni da vređaju i ponižavaju druge ljude, a da se pri tom nisu ni potrudili da shvate tuđe motive ili namere. Bojan otvoreno vređa, što već izlazi iz domena zdrave kritike. Njegove uvrede su privatnog i ličnog karaktera i blage veze nemaju sa „spasavanjem poezije i duha poezije“ kako on to želi da predstavi. On se ovde pokazuje kao loše vaspitan čovek i prostak koji vređa i ponižava ljude o kojima ne zna ama baš ništa i nije se ni potrudio da ih upozna. To dovoljno govori o Bojanu Krivokapiću i o njegovoj ličnosti. Svi ti ljudi koji su bili „oko i uz šank“ u CK13 stvarno bi mogli da se zapitaju da li sa takvim čovekom vredi popiti piće ili porazgovarati? Niti pije, niti voli ples, mrzi žene koje igraju, niti razume savremenu poeziju, pa o čemu pričati sa njim? O silikonskim nakazama? Neka hvala.

Bojan navodi da okupljeni učesnici nemaju pojma šta je to prava poezija, da je publika u odnosu na izvođače još gora i da je najveći domet takve poezije ponavljanje reči kurac-pička-drkanje-svršavanje. Dalje on čak tvrdi da se izražavaju veoma opasne ideje koje zastupaju patrijarhat, tradiciju, mržnju prema ženama – mizoginiju kako on kaže. U toj i takvoj poeziji, tvrdi Bojan, žene se tretiraju kao objekti koje treba pojebati, iskoristiti i eksploatisati. Hm… Bojan zaboravlja jednu stvar. Većina osoba koje organizuju i vode „Poeziju u kući“ su žene. Tehnička lica su muškarci ali žene vode čitav projekat „Poezije u kući“. Zaboravlja da je tu noć u publici i među izvođačima bilo novosadskih feministkinja i ažinovki koje sigurno nisu bacale hejt po ženama što bi bilo jako apsurdno i pomisliti. Zaboravlja da je bilo i takvih pesnika kao što je moja malenkost koji već unazad četvrti put čitaju pesme o pravima gay osoba i sukobu tradicionalnog društva sa gay populacijom. Neću navoditi ni moju pesmu o Miškoviću i potrošačkom društvu jer je verovatno i tu pesmu Bojan shvatio kao mržnju prema ženama. Čini mi se da Bojan u bukvalnom smislu shvata sve što se izgovori na sceni. Reči ne moraju biti doslovce ono što se u prvi mah čini, a igra rečima podrazumeva da se namerno potencira nešto loše da bi istina isplivala na videlo. Kada neko čita poeziju o prodaji žena u supermarketu, on to ne radi zato što se zalaže da žene budu robovi, već da bi ukazao na potrošačko društvo gde se i sam život kupuje i prodaje. To veče u CK13 mogle su se uočiti najmanje četiri različite poetike ali Bojan očigledno u svom bukvalističkom pristupu poeziji, nije ni shvatio ni razumeo te nijanse. Na kraju krajeva zar mi ne živimo u demokratiji? Danas treba da postoje kako različite poetike, tako i različiti pristupi poeziji i razumevanju, poezija nije ni domaći zadatak ni dobro utvrđeno gradivo koje se može samo na jedan jedini način izvoditi i interpretirati.

Možda je Bojan u pravu u jednoj jedinoj stvari i to je i meni na neki način zasmetalo. Izvođač koji je čitao na prethodnom događaju svoju poeziju i to sa mobilnog telefona, na trenutak je bio prekinut aplauzom devojke iz publike. Dobacio je devojci nešto kao „mrš!“. Ok, ni meni se to nije dopalo, iskreno ni ne znam o čemu se radi, da li se njih dvoje poznaju, koliko je to bilo ozbiljno ili je šala u pitanju. Ako je to „mrš!“ zaista bilo „mrš!“, onda delimično mogu da razumem zašto Bojan potencira mizoginiju. Međutim, to je bio izdvojen slučaj. Generalno gledano, nikakva mizoginija nije postojala ni na sceni ni van scene a unazad na svim prethodnim dešavanjima bilo je dosta i angažovane feminističke poezije, tako da ta tvrdnja o mizoginiji pada u vodu. Praviti od komarca magarca i proglašavati čitav događaj lošim je po meni možda čak i zla namera da se napadanjem tuđih projekata stekne sumnjiva slava. Ali Bojan zaboravlja staru, dobru istinu. Koliko god se Bojane Krivokapiću popeo na tu hoklicu ili merdevine, ne možeš biti veći od tvoje prirodne visine kada stojiš na zemlji.

Bojan čak ide toliko daleko da u duhu dobre stare teorije zavere navodi da se ti izvođači nisu slučajno pojavili i da se baš ta vrsta publike nije slučajno okupila. Uuuuuu, ovo već smrdi na „Cia snajka Cia“ i „Ozna sve dozna“. Možda Bojan tripuje da sve nas šalju razne službe da bi uništili „pravu poeziju“ i okrenuli omladinu tradicionalnim vrednostima?! Bojan se u svom izlaganju patetično osvrće na zamenu teza, o sunovratu sistema vrednosti o državi koja nije vodila kulturnu politiku kako treba i ni manje ni više kruna čitave te dekadencije su učesnici i publika „Poezije u kući“. Sva zla koja su nam se dešavala u poslednjih nekoliko decenija oličena su u pesnicima i pesnikinjama koji su nastupali to veče. Tripovanje je mala reč za ovakve tvrdnje. Bojan me podsetio na onog čiku sa brkovima, glavnog junaka filma „Balkanski špijun“ koga je tako fenomenalno odigrao Danilo Bata Stojković. Dekadencija je svuda, špijuni su oko nas. Sva zla iz prošlosti sakupila su se u sali CK13, a Bojan se sprema na poslednji obračun sa izdajnicima pravih vrednosti. Nije Bojan Krivokapić ni prvi ni poslednji koji je „odlepio“. Uvek je bilo onih koji su u svemu videli nekakvu zaveru i dekadenciju.

Neverovatno je koliko je tekst Bojana Krivokapića zlonameran. On je generalno napao sve ljude koji su to veče prisustvovali događaju. Ako mu se nije dopala feministička poezija Ivane Sarić, mogao je uživati u revolucionarnoj poeziji Maje Solar i Milene Stefanović. Ako mu se ni taj poetski diskurs nije dopao, mogao je razmisliti o stihovima Nikole Oraveca i Dalibora Radovanca. Ako nije pronašao ništa ni u njihovim stihovima, pažljivije je mogao slušati gay i queer poeziju Dragoslave Barzut ili antikapitalističku poeziju Stojana Simića Krpice. Mene je mogao hejtovati slobodno, jer ja sam se zajebavao sa drugarom Stakmenom koji je nacista i homofob i pokušavao sam da rasvetlim Stakmenov život i uslove koji su ga formirali kao takvog. Ako je ljubitelj muzike, mogao je poslušati bend „Put kojim se gyere ide“, ali zaboravih, Bojan mrzi ples, igru i muziku. Što bi se reklo, džabe smo krečili, poetski Torkvemada hejtuje sve učesnike i neku samo njemu znanu „čistu“ i „nevinu“ poeziju uzdiže u nebo.

Na kraju maestro genijalno zaključuje da će „Poezija u kući“ svojim užasnim, zlim i dekadentnim uticajem uništiti i samu Crnu Kuću i da mora nešto da se preduzme po tom pitanju. Grmi na folirante i pozere koji nastupaju sa pozornice, a ne može sebe da pogleda u ogledalo i oceni gde bi objektivno njegova kritika trebalo da završi. U principu, papir trpi sve a nemoguće je poslužiti se digitalnim tekstom kao papirom za veliku nuždu, mada je ta ideja zanimljiva na poetskom i filozofskom nivou. „Prijatelj poezije“ se nudi kao osoba koja zna načine kako da „Poezija u kući“ bude nešto više i nešto bolje, ispravno definisan projekat sa „pravim“ pesnicima i „pravom“ publikom. Očigledno želi da se nametne kao neko ko zna ispravan put. Poetski Torkvemada želi da uzme stvari u svoje ruke i da pokaže kako se to radi. Kao u onoj pesmi čuvenog Branka Kockice on pokazuje inicijativu:

Zakleo se bumbar u cvet i u med,
da će na livadi da napravi red.
Nece tu da vršlja od sad bilo ko,
ni zeka, ni jaga, ni koza, ni vo.

Bumbar ljutito zuji, plaši devojke koje su se usudile da plešu, ogorčen je na vesele pesnike i pesnikinje koje privlači šank, još samo nedostaju sprave za mučenje, lomače i urlik besnih pravovernika.