POEZIN PRESS

…kao odgovor na mnoga pitanja, pa i Canetova
Reakcija na tekst Caneta Partibrejkera u Politici
Piše Siniša Stojanović – Sinister


Drugovi i drugarice,

Moje ime je SS Sinister. I zovem se tako. Gospodin MM i ja zajedničkim snagama uzurpiramo subkulturni prostor beogradskih (da ne pominjem širu okolinu) klubova čitajući poeziju i konstantno pozivajući mlade ljude da izađu iz svojih budžaka i obznane svoje umotvorine.

Zašto? Povezujemo ljude u druženja, i pokušavamo da stvorimo jednu umreženu, kolektivnu kritički nastrojenu svest, koja će se na kreativan, i ne na tako politički korektan (šta god to značilo) način obraćati javno, i deliti svoja zapažanja. Kroz takvu vrstu izražavanja mi delimo svoje svakodnevne najintimnije istine, gledišta. Ne kažemo ni da smo dobri, ni da smo uzorni, nije na meni da o tome sudim. Mi smo razoreni. Kao i svi ostali žitelji naše domovine, države koja nam je sve samo ne ono što država treba da predstavlja. Zaštitu i okrilje. Razoreni smo antikulturnim sadržajem koji nam se svakodnevno indukuje kroz javno mnjenje, sistemom vrednosti koji je u rapidnom, da ne kažem galopirajućem kvalitativnom opadanju, društvenim odnosima koji upadaju u sve veću udaljenost i izloaciju pojedinaca od spontanosti. Nismo mi nikakve mesije niti spasitelji to odmah da rasčistimo, i nemamo mnogo zabluda oko toga u kakvom vremenu (okolnostima) živimo. Stvar je jednostavna, imamo dovoljno energije i iskustva da nosimo sopstveni teret pa uz to i da potpomognemo širu socijalizaciju. Nismo mi nikakve njanjave seka perse koje peru ruke od stvarnosti, i po salonima raspredaju o teskobi života, a nikada ništa nisu učinile niti osetile. Naprotiv.

“Naši“ ljudi su vaši ljudi, realni ljudi, svi mi, svi vi, da se ne svojatamo, ali nemojmo ni da se  zaboravljamo. To su građani i građanke koji odrađuju svoje radno vreme u domaćim privrednim činiocima, po propalim fabrikama i preduzećima (da ne kažem firmama) to su studenti naših mutiranih fakulteta, to su očevi i majke, braća i sestre, vaše komšije i poznanici i nepoznate face koje srećete; ne na fejsbuku već licem u lice, tu u malom klubu Akademije. I jedni drugima urlamo na uvce, sinteze našeg duševnog sadržaja, spoznajemo unutrašnja stanja jedni drugih, razmenjujemo ideje, kritike, knjige, ploče, saznajemo da nismo sami u svojim mislima i da ljudi treba da se jedni drugima približe, a ne udaljavaju. Mi nismo TV manijaci i nismo uključeni na jednosmerne neinteraktivne kanale. Nismo podložni uticajima, i preležali smo većinu dečijih bolesti.

Neki od njih/nas su pesnici, neki poete, neki su multimedijalni umetnici, akademski i slobodni,  ima među njima mnogo muzičara iz trenutnog rokenrol miljea(da ne kažem šustikle).

Ljudi u našem okruženju puno pišu, mnogo sviraju, skoro svaki drugi čovek nešto sam za sebe beleži, sam za sebe komponuje. To je kultura življenja. A velika je šteta toga ne biti svestan. Tako nešto ne podeliti. Jer u suprotnom razne podgrupe populacije dolaze do zablude da takve stvari ne postoje, i kultura se urušava preko kritične tačke, vraćamo se u primitivizam i divljaštvo, ljudi zaziru jedni od drugih, a zašto, kada imamo odlične osnove da budemo kulturno osvešćeno društvo. Do skoro su ljudi mislili da su usamljeni u tom delovanju, i da nema nikoga ko bi bio u stanju da isprati njihov lični sadržaj, velika mogućnost je i da su mislili da je tako nešto pravi luksuz. Moralistička koještarija. Misaono i stvaralačko u čoveku traži način da se iskaže. Ljudi uglavnom nemaju uslova za to, da se oprobaju, da provere značenje svojih misli, svojih reči, da kažu i da čuju, a da to ne bude repatitivna konvencionalna forma, reklama. Oralna norma.

Nije to ništa novo što mi radimo, tragova u istoriji o takvim pokretima ima na pretek, i nije to samo bunt to je više od bunta, to je emisija. Zasebna struja koja ne radi protiv i ne otvara front već radi Pro, a ne Anti. Dok nam svakodnevno ruše kuću, figurativno, mi ne vraćamo gađajući rušitelje ciglama, već od te građe konstruišemo nova zdanja kulture, nije nam teško, navikli smo da radimo. Pošto su nam srušili većinu najbitnijih kulturnih centara, mi ćemo sagraditi nove na lokacijama koje vibriraju najpozitivnijom energijom, i uložićemo u to svu potrebnu energiju i znanje. Pa kada ta naša zdanja jednog dana neko bude srušio, neki mladi ljudi ce naći novo mesto i refundirati žižak kulture.

A danas, danas se držimo današnjeg. I ne držimo se prošlosti kao jedine, i kao žala za bivšim koji nam potkrada dane. Mi ne čekamo i ne zanovetamo, već radimo i dalje do poslednje kapi krvi, dragi Druže Cane, Partibrejkeru.

SS Sinister
“Poetski Clubing“
„Manekeni Bigza“
„Dž-Dž”
„Dažd“
„Urgh“
„Total Underground“
„Poezin“
„Bundolo.org“
„Pseudo Zveket“