Emilija Pandoski – knjiga Prolećni dašak ljubavi
Književni klub „Branko Ćopić“, Beograd, 2008.
Prikaz zbirke napisala Tamara Lujak

Nije li prelep dodir ljubavi? Nije li prelep dodir muze u najranijoj mladosti? Boje sveta koje smo do tada primećivali oko sebe postaju punije, opipljivije, vazduh koji udišemo slađi, a Zemlja lepše mesto kojim hodimo.

Ali, kad nas dodirne, muza nam daruje i mogućnost da vidimo bolje i dalje od drugih. Daruje nam tananija čula, nalik njenim, te bolje i dublje osećamo i preživljavamo stradanja oko nas, bolje razumemo osobe koje čine nas svet i više zbog njih patimo.

Nije li zbog toga mlada duša Emilije Pandoski prepuna bola? Da li zbog toga njenom srcu nema leka? Da li zbog toga njeno srce plače? Možda baš zato peva: Kad san postane java/nastane pometnja prava? Možda stoga tvrdi da suze tuge/samotne su pruge/nezadovoljstva i nesreće/koje sreću spreče?

Ali, kao i svaka mlada i poletna duša, ona svoje srce sluša, te veruje da posle kiše Izaći će sunce, sigurna je da može da Ostvari svoj san, veruje da svaki čovek ima svoje Mesto iz snova koje mu utehu i spas donosi. I kao svaka mlada duša, ona peva o Osmehu, Nadi, Rođendanskoj žurki, Baki, Adi, ali i o Rusima, Roki Balboi, Vatrogascima u akciji, Bovanskom jezeru, Kosovu i Srbiji.

Pesme Emilije Pandoski su kakva je i ona sama, poletne i lake, pune životne radosti i vere u ljude i ljubav. Zato njeno prepuno srce poručuje: Nikada nemoj/da zaboraviš/šta je to nada/jer će duša da ti strada. Stoga zastanite i oslušnite: ponekad i od mlađih od nas može mnogo toga da se nauči.