A. S. Puškin - Jevgenij Onjegin
Piše Milan J. Mijatović
Antiheroj koji privlači svojom uzaludnošću. Njega ljubav više ne dotiče, prezasićen uživanjima, ljubavnim uspesima, avanturama i na kraju.. osuđen na samoću.
Koliko god se Puškin trudio da ne ugrađuje sebe u lik Onjegina, čak i javno u stihovima se ograđuje od ovog “ostarelog” mladića, on prepoznaje sebe i projektuje sebe, bez mogućnosti da povuče crtu između svoje ličnosti i Onjegina. Sve strasti koje su dotakle Onjegina, dotakle su i Puškina, prezasićenost ženama, preljube, avanture, raskalašnosti prestonice, usamljenost, mračne misli, problem pametnog plemstva koje truli iznutra, sagoreva u sebi i ne daje ploda, ne daje ništa od sebe sem bezvoljnosti i uzaludnosti. Za razliku od Onjegina, Puškin ima književnog dara i to kakvog književnog dara, što je sreća za čovečanstvo, sreća za nas čitaoce koji su fascinirani brzim prelazima u stihu, događajima, emocijama i slikama koje se smenjuju ogromnom brzinom kroz Puškinov svet imaginacije.
Ja još nisam čitao poeziju sličnu Puškinovoj. Niko ne piše kao Puškin. Kroz stih on provlači ne samo pesnički doživljaj, već čitav misaoni sklop, uskovitlane slike koje se smenjuju, njegova poezija ima tempo, ubrzanje, liči na neku vrtešku koja se sve brže pokreće i preti da pobaca putnike sa sebe ili bar da im se zavrti u glavi od događaja koji naviru, ljudskih karaktera koji su tako bolno izrezani u opisima.
Slikajući tadašnje plemstvo, društveni krem Petrograda, on cinično prikazuje pravi svet ispod maske: “mamice” koje bi dale sve za jedan poljubac stranca i njihove “rogonje” ugledne i čestite muževe i zaslužne građane, brakove iz interesa, potom nestašne deve koje žive u svetu pozorišta, noćnih kočija i balova, nemogućnost ljubavi a razgranatost strasti, igre, veštine spletkarenja, okretnost mladog zavodnika, društvo senzacije, dnevnih vesti i ogovaranja. Plemstvo se napajalo sa izvora francuske i engleske književnosti, “bajronizam” kao krajnja odrednica.
U prvoj strofi, Puškin nam razbija sve iluzije o našem junaku. Naš mladić je prisiljen da se pretvara i da glumi dobru i osećajnu osobu, da bi nasledio kapital strica koji samo što dušu nije ispustio. Crta ironije se prepliće sa ravnodušnošću i čak zlovoljom što mora negovati strica umesto da i dalje živi u svojim ispraznim zabavama.
“Moj stric je biće časno, strogo.
Kad stiže bolest (gle ti nje!)
Učinio je što je mogo:
Zaslužio je štovanje.
Iz primjera tog svi nek uče!…
No, Bože moj, što ljude muče!
Dan i noć sjedi tamo, joj,
Pri postelji bolesničkoj!
Gadarija je, sve u svemu,
Da poluživa zabavljaš!
I jastuk da mu popravljaš!
I lijekove da pružaš njemu
Sve uzdišući, jasna stvar:
Ah, đavo da te nosi bar!
Dosada je krajnja referenca ruskog višeg sloja 19-og veka. Iz dosade se zakazuju dvoboji, zbog dosade se zavode priglupe, lepuškaste žene i gube prijatelji, radi dosade se preduzimaju skupa putovanja, obilasci sveta, pijanke, balovi, pozorišta, sve vrste lečenja koje je mogao da primeni na sebi tadašnji čovek iz višeg društvenog sloja. Ruska književnost je i te kako zaslužna za opis “promašenog” ili “suvišnog” čoveka, čoveka koji spava do podne, čita velike pisce, ima manire ali srce mu je prazno i suvo poput pustinje. Počev od Puškina pa do genijalnog Dostojevskog, ovaj tip suvišnog čoveka je doveden do savršenstva.
Ne žalim članove carske porodice koji su pobijeni kao gamad u podrumu, kada je crvena ideja planula Rusijom. Ako je istina da je Rusija kao nožem bila podeljena u 19 veku, na one koji su imali sve i koje je u neradu i besmislu razarala plemenita dosada i na one koji nisu imali ništa sem svoje bede, zaključak se nameće kao jedini, to se bez revolucije nije moglo završiti, jer srednja klasa nije mogla biti tampon zona za nemire i nesuglasice između ova dva sveta. Vlastelin je svojim kmetovima kada su odlazili u vojsku, brijao kosu na temenu, da bi ih lakše uhvatili ako pobegnu. Kmet verovatno nije imao ni vremena ni novčanih sredstava za “plemenitu dosadu” viših slojeva tadašnje Rusije. 19-ti vek je zamrznuta fantazija ruskog plemstva, idealno stanje duha onih koji su sebe doživljavali kao “plemenite duše” visokih doživljaja.
Jevgenij Onjegin, mladi zavodnik koji je još u ranoj mladosti preterao sa svim strastima, prezasitio i ubio svoje emocije, sposoban je još samo za cinizam i olovni sumor. Za njega su žene i devojke samo potencijalno “meso” kojeg se zasitio i nauživao u Petrogradu a u toj drugoj fazi svog života, on i dalje zavodi i igra se sa ženama ali bez cilja i krajnje realizacije. Samoća ne može da ga izleči ali ga bar donekle smiruje a dosada mu je mrski drug i iskrena ljubavnica.
Vladimir Lenski, prijatelj Onjeginov iz nužde, da Onjegin ne bi ogluveo u totalnoj samoći, nikada prijatelj do kraja, jer Onjegin je prezirao njegovu romantičnu dušu, iskreni pesnički žar i visoki ideal koji je Lenski sam sebi postavio. Lenski, zaljubljenik u poeziju, tipičan pesnik koji od lepuškastih, običnih žena pravi boginje, kao što je Lenski od lepuškaste Olge napravio boginju njegovih lirskih poduhvata. Čezne za zanosom, za vatrenošću, gori u svojim idealima i recituje vatreno što Onjegina cinika užasava. Onjegin ravnodušan prema ženama i naivnim zanosima prve ljubavi, podsmeva se Lenskom ali ga ne vređa, toleriše mu žar i veru, jer i Onjeginu je potreban prijatelj. Samo, po otrcanoj frazi, bog ili đavo mogu živeti sami a čovek to ne može i nije rođen za takav život, pa samim tim nije ni naš junak.
Dve sestre - dva sveta: lepuškasta, vesela ali i obična Olga, tipična udavača bez nekih viših ideala ili mogućnosti, ničim zasluženo, postala je boginja Lenskog i on joj posvećuje stihove, neprospavane noći i ljubav. Oni su verenici a Onjegin je jastreb koji iz dosade uništava ovu ničim izuzetnu vezu dvoje mladih ljudi. Druga sestra, Tatjana, je sanjalica i melanholik. Osoba koja je sposobna celu noć provesti budna, zagledana u tamno polje, često u nedefinisanim stanjima duše devojke koja sanja na nogama danju a noću sanja budna, čitajući knjige i maštajući. Ona nije lepa ali je zanimljiva. Nije zavodnica ali mogla bi privući osobe kojima su dosadile lepuškaste kokete, koje na kraju svima i postanu nezanimljive. Tatjana čita knjige, ona stremi duhovnosti, želi da izađe iz svakodnevnog života a u Onjeginu vidi - prepoznaje ono nešto posebno, nešto drugačije što je privlači i mami njemu u zagrljaj. Takvi likovi kao što je Tatjana se kotiraju veoma visoko u Puškinovoj etici i estetici ali da budemo iskreni, još više on voli dva - tri para lepih ženskih nogu i kikot neke raskalašne deve.
Puškin jeste pesnik ženskih nogu. Lud je za ženama, mašta o ženama, nikada se žena, narocito mladih devojaka, nije zasitio. Stalno se meša, interveniše u ovom romanu u stihovima, upada kao neki razbojnik, prekida likove u njihovim poslovima, i daje svoj lični sud. On je pisac koji ometa likove i želi da uđe u roman kao njihov drug, kao još jedan od junaka. Opčinjenost devojkama, neka vrsta hipnoze ženskih nogu, grudi, bedara… prati Puškina kroz čitavo njegovo stvaralaštvo. Kako Puškin, taj sladostrasnik i obožavalac žena, ljubi ženske noge i tepa im? Recimo, ovako:
O gdje ćeš li se, gdje i kada
Raskrstit ludo, s takvim snom!
Ah, nožice, ah gdje li sada
Po cvijeću gaze proljetnom?
Njih rodi istok, klima blaga.
Ne ostaviše one traga
U sjevernome kraju, ne:
Ta one su vam prenježne,
Pa vole mekan sag, dabome.
A nedavno još zbog njih, ah,
Kraj očinski zaboravljah,
Progonstvo, hvalu, časti k tome!
U gaju nesta stopa tih,
A mladost, sreća? Nema njih!
Dijane grudi, Flore zjene!
Zar nisu drage, druzi, a?
No jače nekud gane mene
Terpsihorina nožica,
Jer ona, tako draga, mala
Već proriče sve što bi dala
Ko divan, neprocjenjiv dar.
Pa mami, budi divlji žar.
Pod stolnjakom je dugim volim,
Elvino, dragi druže moj,
Na tratinici proljetnjoj,
Na pločama kamina golim,
Na sjajnome parketu tom,
Na morskom žalu granitnom.
Tragedija i nesreća naših junaka u ovom književnom delu je zapravo dilema svih mislećih ljudi - da li voleti ili razmisljati? Da li biti cinik ili romantik? Kako ostati dete ako je starost neizbežna posledica preterivanja i igre?
Onjegin odbija ljubav mlade Tatjane, zavodi Olgu iz čiste dosade i zlovolje, prihvata izazov Lenskog na dvoboj i ubija pesnika. On Tatjanu ne može voleti a zna ako bi prihvatio njenu ponudu ljubavi, da bi je povredio i kad tad duboko ponizio svojom hladnoćom. Na neki način, kroz sav svoj cinizam, Onjegin je iskren u svom odbijanju Tatjanine ljubavi, jer ne želi da upropasti i zatruje mladu devojku. Bez obzira na to, upropastio je Lenskog i razorio buduću bračnu zajednicu između Olge i pesnika. Sujeta, ljubomora, poigravanje tuđim emocijama, sve se upliće kao vrzino kolo koje dovodi do logične katastrofe koja se ne može izbeći - a to je smrt.
Godinama nakon toga, Onjegin, sumoran i sam, luta i živi život promašenog čoveka koji se nije pronašao ni u čemu. U jednom trenutku, sasvim slučajno, susreće ženu svog prijatelja, zrelu i promenjenu Tatjanu, koja više nije naivna devojka, već dama svetskih manira i udata žena. Da li zbog svoje đavolaste prirode ili iz nekog drugog razloga, on se strahovito zaljubio u novi ideal, udate, zrele žene koja meri svaki svoj postupak i koja sada ima i neku vrstu hladnoće i mira koje joj daju godine, prošlost i sadašnjost.
Šta bi dobio Onjegin u takvoj vezi? Uništen brak? Još jedan dvoboj? Još jedna iluzija ljubavi bez stvarnog zadovoljenja? Da li je njega privukla ona ista devojka Tatjana, naivna i dobra, sanjalica i melanholik koju je odbio ili zrela žena udata za generala koja poznaje svoje mesto u društvu i svoje granice? Ona ga odbija iako ga još voli. Da li su Onjeginu namere iskrene ili je jos samo jedna iluzija u pitanju, gora od prethodne? Ostavimo ova pitanja bez pravih odgovora.
