Nikola Oravec
- poezija -
Cogito mortuus sum
Prelepi nadražaji,
fluidne misli
i sve što čini moj um,
sve čini da više nisam;
Cogito mortuus sum.
Koga lažem da misleći jesam,
da sobom nosim prozirnost svu,
kad u svemu je stari faktotum;
Cogito mortuus sum.
“Memento mori”,izrek kaže
noseći čoveku nevolju tu,
što bremenitim mislima mrtvim
ne može uhvatiti svetsku igru svu;
Cogito mortuus sum.
Šibajući sebe, ostrašćen sav
Težeći prevazići sebe i svet,
početak i kraj, granice, muk;
Cogito mortuus sum.
Sećanje na smrt pomračuje um,
zato mudrosti ćuti,
ludosti priguši joj svaki šum,
jer mudrosti slovo, smrtno je;
Cogito mortuus sum.
***
DRAŽAVA
(Ako je država izvedena iz držati,
onda je dražava izvedena iz dražiti.)
Smislili ste kako otupiti stada:
dražiti njihove splačinaste oči,
davati im slamu umesto zlata,
kroz gvozdene ralje gradske šume proći
i stvoriti vašarište koje njima vlada
Vavilonske kule svuda, gradska šuma niče;
pašnjaci su rodna gruda gde stoka napasa se sama,
gurajući se u gomilama; naivna za vaše priče
ekstatično proždirući još i vaše ime kliče
Divlje pleme dobilo je sliku svoju i priliku,
robusnu glavu tela, u državniku
Kakva li je glava, kad je telo nosi
da u zajedničkom mitu
namiruju se na istom pojilu i koritu
Nema ruke koja drži, ne smiruje,
neg’ demone stvara.
Himera što otrov bljuje
to vas draži dražava
Dnevne muve što su ljudi,
smrt je ovde pravi zanos.
Poštovane kosti leže, idilična zbranost
Pobijmo se bolje mi
čekaju nas druge kuće (grobovi) – egipatska zatucanost
Dnevne muve to su ljudi,
smrt je ovde živa slava.
Ovde telo, tamo glava
u jendeku leži svakom
***
PANIKA
Šta to rije u dubini
što prožima celo telo
dok se tiska u nutrini
i narasta uzavrelo ?
Sve napada, Sve ujeda.
Demon lični nesmireni.
Svekolikost neizmerna
čitava obre se u meni
Osakaćena duša gre
usred kiše stvari.
To žrtva je tebi, Pane,
tvoji su darovi moji damari
Sve upijam i u Sve se rastačem,
raspolućen, zaboravljen
Čaša žuči preko čaše meda;
kršim ruke, čelo bijem, plačem
Trudan sav, u krvavim dronjcima
Skupljam srce.
Mešaju se u nutrini
toplina i zima
Ludilo moje, o Pane,
najviši dar, tvoja dika;
žrtva slatka i opaka
kad caruje Panika
***
REČI
Srne bojažljive,
što oprezno piju
na mome izvoru.
Beže, čuvši šum u grmlju.
Pahulje u neizrečnoj igri,
u praznom vazduhu,
tope se kad padnu
na tople ruke
Bolovi jenjavaju
na očvrslim jagodicama prstiju
kada se stalno ponavljaju
akordi na gitari
Oštri mačevi i meka tela.
Prolaze lako, kao kroz puter.
Tupa sečiva otežavaju smrt.
Sve teže je umreti.
U meni leže arhaična čudovišta
Napadaju odvažno,
te vremenske aveti
Don-Kihotov otpor.
Trougao posle pada sa neba,
postao je riba
Svi riboliki grizu
udice na nebesima
Mnogo je draže meso, nego povrće.
Govedari imaju kravlje osobine,
dok ratari ostaju sami sa zemljom;
Avelj je ipak govedo,
a Kaina poput klasja
vreba suša i grad
***
U KOGA PUCATI ?
Kada bi, što čudno nije,
započeo rat,
i da pušku mi daju tad,
ja znao ne bih u koga bih pucao radije
Da pucam u neprijatelja, očigledno,
da primer drugih sledim vredno:
prolivati krv i sudbinu dati za otadžbinu,
da unutrašnji krik guši se zapovedno
Ili da pak pucam u svoje,
bedne pse što rame uz rame na bojištu stoje.
Postati hrana za crve i vrane,
zarad toga da ginu za bitke slavne
Ili da pak pucam u sebe,
tako se lišiti svake bede
izbora u kojem te nema, a gde moraš se dati.
Jedina samoća je sam umirati, il’ pitanje ostaje:
U koga pucati ?
