Ljubiša Subotić
- poezija -
MATEA
Prelepa Erato od kristala
Prelamaš se kroz košnicu
Zaborava. Tu nema vetra
I smrt sve je
Tvoje su oči vrata.
Pratim te, kroz pukotinu
ogledala. Izdvajaš se iz oblika,
i budiš u reči od ladoleža
na svakoj ivici cvet.
Smrt sve je. Pružaš prste
I odolevaš. Prelamaš se,
Postaješ sećanje o cvetu,
Pesma na svome početku.
***
AURORA
Aurora solis orituri nuntia est.
Nad glavom nula.
Ptica se okrece bez početka
kao kamen bez krila a
Vatra stala u prstohvat.
Svuda suncokreti sami.
Pod poljem igra oko i
žedj je stala u rukohvat.
Ti oblikuj nas u okruglo.
Pod oblikom ništavilo.
U nizu zakucano koračje
poput ikona na zidu, a
oblik će roditi obličje.
