Milica Vučković
- poezija -
KARMIČKI SONET
Zora je potmulim krikom
razorila ognjište drevno.
U njegovu misao ušla sam s vikom,
donoseći sunce, smerno a gnevno.
Pepeo smo udisali magnetnim okom
i zrak smo sebično delili - na pola.
Harali smo razumno bezumnim tokom
i u nedra taložili slomljena nebeska kola.
Zavolela sam ga sluhom, sećanjem i ljutnjom.
Zamrzeo me je ljubavlju, ćutnjom i smehom.
Grebali smo nebo. Tkali smo zvezde.
A onda, odbačena brundavom slutnjom,
posegla sam za izuzetnim grehom:
da mi se suze u njegovim rukama gnezde…
***
PORODILJA
Pupoljci strasti
u mojim venama od akatista
sitosti gladni…
on ih je tu porodio.
Za mene se rodio.
U meni je i umro.
Juli se kreće otromboljeno
kao iznošena dokolenica
ognjeno…
ogoljeno…
i kraj mu je kad i nas dokrajči
U julu je rođen. U julu mene oslobođen.
Sva sam se stisla uz njega.
Teram ga da mi šapće. Da me kune.
Da me snaži. Da me mrvi. Da me grli.
Teram ga.
I on se srdi. I on žudi.
I mnogo toga prećutim.
I mnogo toga ne sluti.
Kandila nemira
u mom srcu od kartona
pokisla
mirno on pije
kišu iz moje čaše
amajliju tuge
od mojih zapretenih arterija…
Nebo se u nama skupilo.
Odvajam ga oblak po oblak
oblik po oblik
i od njega načinim varku.
Da je tu. Da je taj.
Da u njemu još ima nečeg… retkovrsnog…
Ne prepoznajem ga.
Rida leto u meni
zarazim se nekom suzom
i zapišem u protoplazmi:
otišla na sever, pratite mahovinu upitnika
i stići ćete me
pregazite ponos
pregazite kompas
Ja sam pupak ljubavi
ja sam pupoljak strasti
On me je takvu rodio.
***
RODOSLOV VATRE
Utkani u rodoslov vatre,
zgusnute senke prohodavaju
kroz mermerne naše opne.
Plam bi da me sretne. Da me poljubi. I onda satre.
Uspomena na njega boli me
kao uklanjanje rose.
Ukidam čulo vida
da lakše skinem proključale duše.
Uspomene alarmiraju nemire,
gunđaju, gaze me i guše.
Mesec se skrio.
Bos je i besan.
U mene je zaljubljen bio
mesec taj, polovan i posesivan.
U postelji od zvezdano posrnulog neba
vatra se meškolji.
Steže me oko vrata kao željeno dete.
Ta vatra od vriska i ćutnje
od kamenog oproštaja
i drvene ljutnje.
U prigušenim suzama
vatra se rađa,
nesigurno i drhtavo.
Na rubovima
njene i njegove topline
plačem i ja.
I pamtim jedno ime
jednu mesečinu
jednu radost
i jednu setu.
I vatra se preda mnom
zakune da će oprati maglu
kad za to dođe vreme.
Tek je prošao mesečev zenit.
A već umire. Vatra umire.
Nežno i stidljivo.
I kvasim joj nadama raj.
On je guta olovom i korovom
svojih mladih misli
dok svet pred njim otvara
odaje tajni odrastanja.
Grli me slušanjem i sluhom
na ovom maglovitom proplanku.
I prolaznost ganuto svira
pesmu naših predaka
koji bi da se nanovo rode.
Malo je jedan život
za lavirinte naših voljenja.
Malo je jedna magija
za toliko naših neotkrivenih posebnosti.
Oprosti, zaboravljena vatro,
za sve što smo u tebi sagoreli…
***
TAJNA LJUBAV
Stidljiva svila
u njegovim rukama
giba se i šapće
mami me
da ne isplivam.
Jauk
oknastih mora
i granice između sna i… sna
bolna molitva
za nas, neosvojene
U njegovim očima
graniti sećanja
deo po deo
predeo
usiljenog zaborava
Pogledi
talasno kruže
po neprohodnim našim aurama
Osećam ga osmim čulom
kroz podsvest se baulja
razvratni stranac
u izmišljenoj zemlji
obesmišljenog trajanja
razdvojenosti
Mi pripadamo istom plemenu
svehvatnog Etra
peti elemenat
na kraju vasione…
početak istine:
mi se volimo večno!
***
TAKO JE BILO
Bila sam hladni izbrušeni stub
u podrumu vatre.
Bila sam.
I koža mi je stenjala i davila se
u tvojim mislima od čipke
i bio je dodir, okrznuće u prolazu sudbine.
Bio je.
I bilo je brže od nade
naši poklopljeni dlanovi na čistini strmina
i niko od nas nije mogao stići ni shvatiti
šta je to bilo.
A bilo je.
I bili su drumovi koji su bežali
i bile su neke ptice
i sletale su na moje usne i klele se u moju nežnost
i onda su otišle.
A bile su.
I bio si tu i ti.
I bio si čokoladni oktobar
i pokisao šetač kroz moje aprile.
I grom plemenitog roda.
Bio si.
I sanjala sam nedokučivost nedohvatno nedovoljnog
i sanjala sam grane i nas na njima
i prolaznost kako pod nama plače.
I plakala sam i ja.
I sanjala sam.
I sreća je imala tvoj redak osmeh
i tvoje pantalone od drap somota
i iskraćali od vrenja džemper.
Imala je. Sreća. Bila je.
I rekla sam: nikada ovako više neću tugovati
i nikada ovako više pamtiti
I pamtila sam…
I obećala sam: neću više o njemu,
znam, postajem prepoznatljiva carstvu dosade.
Smisliću već način da ukradem kutiju iz tvoje sobe
i zakopaću je pod okeanom mraka.
I obećala sam: od sutra ćutim.
Budite strpljivi i to sutra će doći.
I niste bili strpljivi.
I ponovo me je opsedao karcinom inspiracije
i galopirajuće sam pisala
i opet sam sanjala
isto drvo, istu zoru
i prolaznost nad kojom smo bdili
kao nad iluzijama
koju smo čuvali
kao svoja zaključana srca…
I ponovo pišem.
I ponovo sanjam.
I ne obećavam više ništa.
Ne, nisam tužna
samo bih dopešačila do tebe…
Sekundama te nema.
