Jelena Stojković Mirić
- poezija + umetnička dela -
VIDIŠ LI ONO DRVO
Vidiš li ono drvo, to je ona,
što su je ciklično doticala pitanja: Kako si
i tu, na samom početku iskrenog, tako,
dizala se pobuna upitnika
gađali su je tačkama
izvijali se u koplja i strele
Ti nisi tako, ti si ovako.
Vidiš li ono drvo, to je ona,
psi ga zapišavaju u prolazu,
to je iskrenije od kako si
sa brzopletim puštanjem vode
bučnog grobara, vodokotlića.
Vidiš li ono drvo, to je ona,
govorila sve manje, tiše
u drvo se pretvorila da ćuti, ali
umnožili se godovi,
čvorovi-grbe stasale,
od zagnojene, užegle ćutnje,
gorela je,
micala suve usne kore, lišća i granja
i vide vetar da se muči
u pomoć doskoči i glas joj dade.
Vidiš li ono drvo, to je ona,
stara koliko kornjača sa Galapagosa
i dalje zbori sa vetrom: Tako sam.
Vidiš li ono drvo?
- Ne vidim!
- Zažmuri i pitaj ga.
- Hoću li čuti?
- Ne znam.
***
IZGUBLJEN OSMEH
Izgubljen osmeh
na trzalici lica bez imena,
na vetrometini
nerazmišljajućih raskrsnica
u vrletima
iščekivanja neuvelih otkucaja
negde oko jesenjeg časovnika,
ne zna se kog dana.
Moli se pošteni nalazač
da ga vrati
sledi nagrada,
od par hiljada
neribolikih usana.
***
GODOVI ČEŽNJE
Prestala sam brojati godove paperjastih čežnji
s’ mukom promaljam lice iz šume paprati
peckaju oči od njenih spora
češem se k’o da je postelja kopriva.
Odbacujem godove nadanja
s’ nogu isecam pripijen korov
krenuo je više butina
ne mogu čekati
da mi glava u nj’ zaraste
kroz uši da mi proklija
na mesto kose On da se vija.
Ne bih
da bacim svoju glavu
ne bih
da izdam svoju kosu.
Prestala sam tumačiti značenja
pukla mi sandala od lijana.
Besmislenom brojanju
ujeda pirana
nema kraja
iscepale mi se haljine
drveća prašuma
otkinula mi se siguronosna ogrlica,
ionako mi je bilo dosta skakutanja
po visokim krošnjama
a dole
dole je previše insekata,
pogledaj
sva sam se izobličila
ne prija mi ni klima.
Nije ovo Dragi
matematika
biologija
meteorologija
to je neka druga nauka
eh, da je barem nauka…
možda fizika
od tačke A do tačke B,
ali tačka B svetlosnom brzinom se udaljava
od tačke A
besmislen zadatak zbivanja,
ne bih se s’ tim petljala.
Javljam ti se
iz kapsule vremena
čežnje
nadanja
značenja.
Ne, nisam rekla
voljenja.
Pretvaram se u larvu
tu ću zanoćiti
neću se zorom
leptirasto rađati
duže ću spavati
otapam naslage umora.
Ako se nekada javim
to neće biti
ista kapsula.
Pozdravlja te
nebitna misao
tvoga disanja.
***
UZALUD
Uzalud govoriš,
niko ti nikad
snove ukrao nije.
Snovi se danas kradu.
Nisi čula?
Uzalud čekaš
brodove,
na pučini je bila oluja.
Nisi znala?
Uzalud
auru svoju šalješ.
Neko je ne želi.
Nisi razumela?
Uzalud.
Postoje vrata,
koja nikada nećeš otključati.
Postoje reči,
koje nikada nećeš spoznati.
Uzalud,
sve će postati prah
i manje od praha
sve će postati dašak
i manje od daška.
Uzalud!
Zgužvaj stanicu!
Nestani!
Neko te ubija,
stvarnu.
Uzalud
bisere za sobom prosipaš.
Nihove niske
neće on potražiti,
kroz svoje prste
propustiti.
Uzalud odsjaji
uzalud nada
uzalud sve.
Eho se ne odbija.
Eho ne postoji.
Neko te zaista,
zaista
ne želi
na nepcima
svog svemira.
Uzalud
u rudniku duše
lomiš gromade.
Uzalud razvlačiš,
kožu svoju
mesto platna.
Uzalud,
ćelije slažeš
u mozaiku snoviđenja.
Uzalud,
kosti klešeš
mesto mermera.
Uzalud,
telo svoje
u prah pigmenta
pretvaraš.
Uzalud suza,
mesto terpentina.
Uzalud,
kestenjasta sepija
tvog oka
crtež pocrtava.
Nauči se živeti
sa muzikom tišine,
sa pismima bez slova,
sa žutom ružom bez mirisa,
sa vatrometom bez zvuka,
sa dugom bez boja,
sa obalom bez peska,
sa okeanom bez vode,
sa nebom bez plavetnila.
Nauči se,
nauči se
Sama.
Uzalud,
izbacuješ svoje iskre
više nego led sebe
na površinu nečije vode.
Uzalud!
Zgužvaj stanicu!
Nestani!
Neko te ubija,
stvarnu.
Uzalud govoriš,
niko ti nikad
snove ukrao nije.
Snovi se danas kradu.
Nisi čula?
Uzalud odsjaji,
uzalud nada,
uzalud Sve.
Eho se ne odbija.
Eho ne postoji.
Neko te zaista,
zaista,
ne želi
na nepcima
svog svemira.
Uzalud,
sve će postati prah
i manje od praha,
sve će postati dašak
i manje od daška.
Uzalud,
neko te gasi
lagano
kao lampu,
a ti nisi lampa
to si znala.
***
KLJUČEVI KLIZALJKI
Kažeš,
kako
krovovima,
koritima,
kaldrmama
krećeš…
Kaži,
kakvim kočijama
kupuješ
karike kilometara?
Kaži,
krilati konjaniče,
kuda
kopnom
kaskaš?
Kaži
kako
konfetama košave
kule Kraljice krasiš?
Kaži,
kojim
kistom
kipove
kuckaš?
Kaži,
kojim kopljem
kazaljke i kolačiće konačnosti,
komadaš?
Kaži,
kako
koncima kestenjastim
i krhkim kometama,
kao kiša
kožu kušaš?
Kaži,
koliko ključaš
konačeći na krmi kolena?
Kaži,
kakvim krilima
kliziš kičmom?
Kaži,
kako
kormilo
kreveta
kosmosom
krasiš?
Kaži,
kakvoj kosi
krasnopisom kiseonika
kružiš?
Kaži,
kakvim ključem
klizaljke kočiš?
Kaži,
kakve
kockice
kotrljaš?
Kaži,
kome
koprenastim krugovima
kožu kitiš?
