Zoran Vučković
- poezija -
KO TO O OPTIMIZMU ?
I mladost, i žalosti moje,
iste su.
I dečak, i tužan sam.
A, sreću i optimizam
bih da znam,
ko to propoveda?
Moja sudba mene prati,
i kaže mi jasno, šta?
Kaže, duša će da pati
dokle god je u njoj zla.
Tako dakle?
Evo, godine prodjoše,
pametan bejah ja.
Sad mi samo oči cakle
i duša blista sva.
Pa šta?
Zbog svega što nekad bi,
kajem se.
Dobrodošao li sam
u predvorja rajska ta?
Ima li i za mene voća?
Odričem se svakog zla.
Šta, ne?!
Kažete , dovoljna mi je moja samoća?!
A ja vam kažem - Hvala.
I mladost, i žalost
su mi iste.
Kroz tu pustu prizmu
jos kao dečak gledah, sam.
Al’ ko to priča o optimizmu,
hteo bih da znam?
