Vida Nenadić
- poezija -

NA IZLOŽBI KIŠOBRANA

Nošena misaonim izvorima,
rečima i nadanjima,
pritisnuta tonama besmisla
često osećam poplavu u očima.
Tad poželim kišu.

Uporno se trudeći
da bar namirišem sunce
uvek kad u Londonu pada kiša,
krenem ja bez ulaznice,

na tu izložbu kišobrana.

Tad ne vidim ni ljude,
ni njihova lica.
Kao da pobegnu sa ulica.
Ne vidim ništa,
osim pola miliona kišobrana.

Vidim samo žute, zelene
i sve šarene kišobrane.
Vidim i one najbrojnije crne,
odbačene sa strane,
zbog iskrivljenih i polomljenih žica.

Vidim i one crvene,
što se sijaju kao zrele jagode.
Najjasnije vidim one plave,
što su, dok ih kiša kvasi
kao tvoje oči i morski talasi.

***

OTKUD

Otkud
i noćas
ti u  mojim snovima?
Zar te još nisu
razneli psi?

Otkud
i danas
ova paukova mreža
u koju sam se uplela
bežeći od đžukela?

***

VREME BUĐENJA

Toksično te jutro
dočekalo
u cik zore rano.

Prosulo se svo
preko tebe
iz male flašice.

Dan ti nosi vreme
što se šnira
stalno.

Prišio si mu
nehotice
još jednu zakrpu.

Poklapaju se
jureći te
kazaljke Big Bena

Utopile ti se
u Temzi oči
na njenom dnu.

Magija noći
mora ti pomoći.
Nađi je u snu.

***

NIJE VAŽNO

Nije važno šta je čije.
Sve je i onako
I ničije
I svačije.

Samo se još
Razlivaju boje,
Od mog prkosa
Do tvog ponosa.

Ovde više
Odavno
Ne uspevaju ruže…
Samo korov. I trnje.

Zaista
Nije važno
Šta je čije
Ali kupi svoje prnje.

Ja ću se onda
Sakriti
Između zidova
I iza vrata, pod ključem.

Faliće mi
Samo
Džep od kaputa
Da se u njega zavučem.

***

SVE U SVOJE VREME

U ovozemaljskom životu
stigoh
da te sretnem,
upoznam
i zavolim.
A tebe znati
znači tebe voleti.

U ovozemaljskom životu
stigoh
i da te prebolim.
Zakasniću
jer tako hoću,
samo
na sopstvenu sahranu.