Nikola Oravec
- poezija -
ČEŽNJIVA PESMA ILI IZGARANJE EGA
Za vapaj, radi zanosa,
u izgaranju ega, noći su duge.
U samoći svojoj, zapitam se;
mogu li stajati živeti za druge?
Milina otrova što kroz telo teče,
demon nervni slama,
što zaiskri iskru tuge,
sada meni tiho reče:
“Ovako živiš živeć’ za druge!”
“Drugi je sad tvoja divna hrana,
ti služi se, uživaj,
za tuđi sjaj, ti labuđim glasom poj
vlastiti kraj!”
I pevah, ne mareći njega što grgolji,
o rusalci što tekom koraka, članaka sitnih,
oduzima moj dah, što izgori silno
od očiju plamtećih vilenih tih.
Na vetru tiho poskakuje, moj gradi je stih,
duge kose, zavijore, sklanjaju joj lik.
Velo je Maje zagrnula na sebe,
gubeći se u pogledu mome,
u beskraje, u nedoglede.
Imaju li tada svrhe gorljiva mi čeznuća;
kad se svuda svagda skriva
bit čuvstvenih prisutnuća?
Da li Privid tako utiskuje meni sve
dubeći u moje misli Praznine izvesne?
Tad sav svekoliki svetski gaj
u mislima se mojim važe i veže,
gradeći u meni, pogledi silni Njeni,
uvrežene jesu mreže
Zaridaću, u nespokoju, Ananko mila
moje si čežnje, moj pev i Kraj
u svoje si ruho neprozirno,
Ti, vilena, svila.
Počiva još nada u meni,
zarad takve celine da budem deo,
nedovoljnost u prilici mojoj,
sad ono što je demon mneo,
da Kraj je tu, blisko mi je
da moji su odbrojani treni.
Nada je sada ukras svileni,
šta li je ishod, ti , demone, izreci:
“Utrni, nestani, iščezni,
dovoljno je rečeno, zanemi;
sada je životu tvome nastao muk
jer gotovo je, nebivanje sad je tvoje,
to strela upravo prevaziđe tvoj luk“.
***
HRISTOVA SMRT
Nebeski stradalniče!
Oko tvoje odveć sluti u mukama tvojim,
na krstu, dok samrtni časovi se broje,
da bezavičajan i pust usud je ljudi.
Nisi li baš ti rekao istinu golemu,
da ostavljen od Boga,
umireš u ljudskome telu?
Nije li odjednom nadvio se tamni Šeol
nad sve zemne ljude,
koji sad nadaju se, čekaju, broje smrtne dne,
padaju i ustaju; po tami haotično blude.
U čoveku ostade samo jedno zrno svetla.
Ta tačka svetla u sećanju na boštvo,
u čoveka se zametla.
Al’ šta da čini čovek sam
kad sa zubljom malenom
sija po svetskoj tami,
kad u vremenu sada lete,
njegovi trošni zemni dani?
Poželi i čovek sam da krikne
kao Hrist na Golgoti:
Eloi, Eloi, lama sabathani!
***
MI ŽIVIMO POGIBELJNO !
Od vajkada staro varvarsko načelo
što u nama zri, pečat prastari:
Mi živimo pogibeljno!
U nebesa zveramo, dok meso cvrči,
kosti slomljene, mozgovi izmrcvareni.
To žrtve su naše Svevišnjem,
njegov dom i hram na zemlji
Naš je nebeski rod vojnika
što na zemlji ruše, lome, pale.
Presveto se uzdiže njihova slika
i kitimo njihove svete, minotaurske glave
Lavirint je naša zemlja, minotaura pun.
Smrt je plata životu, naš danak u krvi.
Loču je, u valovima, naši minotauri
Arijadnin konac daleko je od nas.
Al’ da l’ nas je briga:veselje na sav glas.
Koga je briga kad veselja je svuda, vasceljno.
To naš je bog, naša slava:
Mi živimo pogibeljno!
***
MOJE SU PESME SPONTANI POBAČAJI
Od trudova mnogih samo je smrt veća
Majčinska utroba sve rađa i u smrt sve vraća
Na grudi privijam svoju mrtvorođenu decu.
Smrt je trudnoća duše, što narasta u tami
Pevajte mene, moja nedonoščadi
Vaša reč srce nek mi hladi.
Podojena žgebad mojom vrelom krvlju
što lije iz tela
dajući vam život, vašoj smrti,
i moja je mladost svela.
Veselo rođenje i vesela smrt
tako jedno drugo prati;
mrtva deca, mrtva majka,
u ponoru nestali.
***
PREBOLEVANJE
Noćas su me pohodili
vuci noćni izgladneli
čeljustima svojim crnim
rane su mi naneli.
Ujutro, u jadnom ropcu
ližem svoje ljute rane
čitav dan mi tako prođe
a krv neće ni da stane.
Nevešt lekar, kakav jesam
pogrešno ih vidam
mesto melema (leka)
na njih sipam pregršt soli
pa govorim sebi tiho:
’’Ti preboli, ti preboli!…’’
