Dule R. Paunović
- poezija -
UTOČIŠTE
Hteo bih da pobegnem iz svog tesnog sveta:
Utočište i spas da nađem u tvojoj duši,
Jer sve što se nagomilalo u meni – sada me guši,
Ostaje mi samo sudbina, od Boga prokleta.
I duša tvoja je nedostižna i mnogo daleka
Zato stojim i patim, ne znam gde da krenem:
Ne znam ni sa kim, povremeno se iz misli prenem
I shvatim: mene niko, nikada i nigde ne čeka.
Zato, čitavog života stojim i Ja čekam. A suze teku…
I peku, peku…
Već dugo, krvave su mi oči, vreme kao da je stalo,
Kao da je u kolevci, na Istoku, negde zaspalo.
Dovikujem te. Dozivajući te sam neću biti,
Na kratko. Odjek, ako se vrati, društvo će mi praviti.
A kada i odjek među planine utihne,
Samoća će moju dušu ponovo zalediti.
***
USPOMENE
Pogled moj deo je svih plaveti sveta
U njemu i jedan cvetak cveta,
U mojim očima pene okeani i mora
Boje iste kao zora.
Venama mojim sve reke sveta teku
Pene i peku:
Kao krv, i tokom svojim bledi, nestaje
Krv moja, samo oči sjaje.
Sećanja će biti ono što je duši drago
A istina: ona što boli, ona prava
Biće u moru, i viru reke… ona neka spava.
***
SAN DEČAKA
Tragedija i sudbina čoveka
Poželeo sam da mi se ostvari san dečaka
A moja želja bila je jaka, jaka…
Verovao sam da ću se probuditi jednog jutra
Usred sna, sna dečačkog, možda već sutra.
I da će život nastaviti da teče, kao da nije stao
U to sam slepo verovao
A jutra su svitala… nijedno nije bilo ono pravo
Ni nebo nikada nije bilo vedro i plavo.
Bez meseca i zvezda jutarnje nebo je ostalo
Mrak je neki zavladao, zagušljiv, gust…
I crno jato crnih ptica sa neba mog je nestalo.
A krajolik iz sna postao je prazan i pust.
San dečaka postao je tragedija i patnja čoveka
I on ih u duši i srcu mora nositi doveka.
***
SEĆANJE
Uspomene koje sam želeo da imam na Sina
Danas je Dunav bio ustalasan i mutan,
Besan, zloslutan…
Sa njegove obale nekog sam pogledom tražio
Nekog ko bi mi tugu tog trena ublažio.
Tražio sam obrise Njegovog tela, Dečačkog lica…
A video sam jato ptica,
Poletelo je ka Suncu, negde ka Istoku
I nestalo je u uzburkanom horizontu i toku.
Ostao sam sam, sa sećanjem na lice koje video nisam,
Sa talasima koji uporno razaraju stene…
I sam, ponovo sam.
Tog trena video sam najlepše uspomene:
Radosti, smeh, stvari Nama drage… ali ne i Njega.
Sve je bio moj san, u stvarnosti ne beše ničega.
***
U PROLAZU
Od kada nemam želja više
U meni je tiho, i sve je tiše i tiše.
Oči se pune tamom, muk je u duši
I to me steže i guši:
Do smrti, do smrti…
Trnu zraci već bledi, tanki, škrti…
Trnu
A ja…ja koračam u raku crnu.
Na zemlji, u prolazu sam samo bio
Imao sam želje, imao snove i – snio…
Samo ljubav, samo sreću…
Dok sam snio, upalio sam sveću
I gledao je dok gori, dogoreva, dok se gasi…
I slutio sam da će doći ovi zli časi.
