Nebojša Čonkić - ČONTA
Intervju: Oktobar 1997.
EX PEKINŠKA PATKA

Za samo tri godine postojanja, od 1978. do 1981., sa 26 pesama raspoređenih na tri singla i dva albuma (”Plitka poezija” 1980. i “Strah  od monotonije” 1981.), novosadska grupa “Pekinška patka” je, bez dileme, obezbedila značajno mesto u svakoj istoriji jugoslovenske rock muzike.

“Biti ružan, pametan i mlad”, “Bolje da nosim kratku kosu”, “Bila je tako lijepa…” bile su neka vrsta manifesta i himni punka na ovim prostorima, a izgled i ponašanje Nebojše Čonkića Čonte, osnivača benda i pevača, vlasnika diplome Elektrotehničkog fakulteta i srednjoškolskog profesora često su u takozvanim, ozbiljnim medijima korišćeni kao očigledan primer posledica jezive stranputice na koju štetni zapadni uticaji mogu da odvedu čak i uzornog Titovog omladinca. Sedamnaest godina posle raspada grupe, šest godina od odlaska u Kanadu i deceniju i po nakon poslednjeg novinskog intervjua, Čonta se bavi kompjuterima i  radi kao instruktor Oracla (na najskupljem institutu u Torontu), a za “Novine XZ” govori o kratkom ali efektnom letu “Pekinške patke”, o tome kako je ideja punk rocka kao zabave i kvalitetne, melodične muzike, mada se nije primila u Jugoslaviji, mnogo kasnije ipak pobedila na globalnom nivou.

Novinar: Zašto si i kad otišao iz Jugoslavije?

Čonta: Prijavio sam se za kanadsku vizu 1993. Bila je to godina Slobe i sloma, godina inflacije, neizvesnosti, sankcija od strane zapada spolja, a od strane partizana i neopartizana iznutra. Tad sam dobio sina i jednostavno sam želeo da on odrasta u jednoj drugačijoj sredini. Hteo sam da mu omogućim makar da može da odlučuje o svojoj sudbini kad za to dođe vreme. Sad je to i moguće: i sin i žena i ja imamo dvojno državljanstvo. Možemo da biramo: da li nam je lepše u Srbiji, pored Dunava i s prijateljima, ili ovde gde imamo dobra kola, bolje poslove i živimo nekim zapadnjačkim načinom života.

Novinar: Kako posle 18 godina ocenjujete značaj i domete “Pekinške patke”?

Čonta: Ne znam da li smo bili spas za onu scenu, ali sam u to vreme zaista mislio da smo vrlo značajni. Verovatno su se neke stvari onda pomerile zbog nas, ali i zbog “Riblje čorbe”, i docnije zbog novog talasa. Pre svega, dok se nismo pojavili “Čorba” i mi, pristup televiziji imale su samo etablirane grupe, sastavi koji su objavljivali tiražne ploče. Nije bilo mesta za nove, mlade bendove, neuvežbane ili uvežbane, dobre ili loše… Nisu postojale TV emisije, pa čak ni radijske, koje bi puštale takve grupe. Gotovo sam siguran da 1978. godine ni na jednoj beogradskoj ili novosadskoj radio stanici nije postojala emisija u kojoj su puštani demo snimci bendova koji nisu imali ploču…

Novinar: Prvi značajniji uspeh bio je nastup na subotičkom festivalu 1979 godine?

Čonta: Da, ali smo prethodno već svirali na novosadskom “BOOM” festivalu, u decembru 1978. i još tad se podigla neka prašina. Novinari koji su imali sluha za novo, Peca Popović i Bogica Mijatović pre svih, najavili su nas kao jednu od najvećih nada za 1979. godinu. Kad sam kasnije preslušavao te koncertne snimke. shvatio sam da smo stvarno katastrofalno zvučali, ali smo dobro izgledali i predstavljali nešto novo. U Subotici smo već mnogo bolje svirali i napravili smo haos. U zvaničnom delu festivala toliko smo ubedljivo pobedili Vesnu Vrandečić, kasnije pevačicu grupe “Xenia”, da je to bilo bolno. Ona je ipak proglašena za pobednicu, ali tako što su lokalni omladinski aktivisti iz naše kutije prebacili brdo glasova u njenu. Bio je to jedinstven slučaj da na zvaničnom festivalu punk grupa dobije toliko glasova. Tad se stvar zaista zahuktala i počelo je interesovanje medija za nas. A zanimljivo je da je taj snimak s finalne večeri odloženo puštan na programu JRT, negde oko deset uveče i to je praktično prvi put da se na našoj televiziji pojavio neki punk sastav. U to vreme nisu emitovali ni “The Clash” ili “Sex Pistols”… tako da se naše pojavljivanje može smatrati nekakvim dostignućem.

Novinar: Vaš zvuk bio je potpuna novost u jugoslovenskim okvirima ?

Čonta: “Pekinška patka” je, kao prvo, predstavljala bunt protiv ljigave i dosadne muzike. Drugo, bez želje da budem ultra neskroman, bili smo prakticno rodonačelnici trenda koji tad nisam umeo da definisem. Melodični punk, punk melodico je u Americi tek 14 - 15 godina kasnije napravio proboj. Prodaju se milioni ploča s takvom muzikom i često mislim da su ti klinci, recimo “Green Day” i ne samo oni, negde nešto čuli, da imaju neku moju ploču. Možda ja sad serem, ali tako izgleda. Taj melodični punk probio se u Americi devedesetih, vratio se u Englesku i doživeo neku reciklažu, ali u suštini, ta je ideja pobedila.

Novinar: Neki novinari svojevremeno su tvrdili da ste vi parodija na punk?

Čonta: To su potpuni kreteni. Zna se šta je parodija. Mi nikog nismo parodirali, samo smo zvučali veselije. Ni mene nisu baš svi najbolje shvatali. Neki su mislili da onaj ko svira punk mora da bude lumper proleter, prljav, odrpan, glup, naduvan i drogiran, a ja nisam bio ništa od toga. Odrastao sam u dobrostojećoj porodici, bio sam obrazovan, pametan, šarmantan, imao sam dosta ideja, jedino sam se oblačio drugačije. Zanimljivo, nikad nisam voleo da nosim pocepane stvari, ali stare uvek… Dan danas moja žena kaže da nikad nije videla nekog ko toliko voli staru odeću. Uostalom, Joe Strummer i Johnny Rotten danas imaju velike kuće, skupa kola, idu na prijeme, a ja se oblačim u stare krpe i živim na šestom spratu… pa ti vidi ko je sad veći panker? 1 da imam njihove pare, ne bih kupio kuću u elitnom delu Londona i vozio Rolls Royce… Sve ovo pričam ne bih li dokazao da je ono što smo mi radili bilo autentično, samo je trebalo da malo duže radimo, ali, izgleda, nismo imali dovoljno volje. Bili smo i zvanično sputavani na svakom koraku, na način koji je iz današnje perspektive teško zamisliti. “TV Novi Sad” nas dve godine uopšte nije puštala… Zabranila nam je emisiju pomoću koje bi prodali još deset hiljada albuma.

Novinar: U kolikim su se tiražima prodavale vaše ploče?

Čonta: “Plitka poezija” otišla je u dvanaest, a “Strah od monotonije” u sedam hiljada primeraka. To bi danas, koliko shvatam, bili odlični tiraži, ali onda su bili relativno mali, s obzirom na imidž i na frku koju smo digli. Ali, ni “Jugoton” nije uložio ništa u našu reklamu. “TV Zagreb” nas je vrlo retko puštala u njihove emisije, jer su još tad gurali svoje grupe, a srpske su tretirali po sistemu lako ćemo. Mnogo više su emitovali, recimo, “Prljavo kazalište” nego nas, mada je u to doba tretman za obe grupe trebao da bude barem jednak. Kod kuće nam se dešavalo da nam S.U.P. zabrani koncert, s obrazloženjem da mogu da popuste daske u sali zato što mi puno skačemo, i sve u tom stilu… Beograd nam je ipak davao najveću podršku, pa smo zbog toga oko ploče prvo pokušali da se dogovorimo sa ljudima iz “PGP RTB”, ali oni ili nisu uvideli komercijalni potencijal u nama ili nisu hteli da se bave pankerima, tek posle Subotice su nas odbili, tako da smo morali da odemo u “Jugoton”. Ostaje činjenica da smo se pojavljivali na “TV Beograd”, a na “Studiju B” redovno su emitovali naše pesme…

Novinar: Tadašnji i sadašnji muzički urednik “Studija B” Slobodan Konjović bio je producent oba vaša albuma ?

Čonta: Još kao srednjoškolac slušao sam i voleo njegove emisije: “Ponoćni rok”, “Vibracije”, “Diskomer”, “Paradu albuma”… jer su donosile nešto novo i progresivno, Budući da je Konjović odlično poznavao muziku i da smo s njim mogli da razgovaramo na istoj talasnoj dužini, bilo je logično da ga pozovemo kao producenta.

Novinar: U Srbiji se nedavno pojavio piratski kompakt disk “Pekinške patke”? Kako gledaš na to?

Čonta: Možda i nije loše da postoji CD i da klinci koji za to nisu imali priliku, danas mogu da čuju našu muziku. Međutim preporučio bih svima koji žele da imaju taj disk, da ga ukradu i da ga do mile volje slušaju, s mojim blagoslovom. S lopužama treba lopovski. Od tog izdanja ništa ne zarađujem, niti to želim, ali bar je neko mogao da me pita da li mi se dopada ideja o kompilaciji, da li je tačno ono što piše na omotu… Recimo, budalaština je da sam ja predavao Osnove tehnike i proizvodnje (O.T.P), jer sam završio elektrotehniku i predavao stručne predmete. Na tom omotu je puno štamparskih i drugih grešaka: recimo, tvrdi se da sam ja krivac što je došlo do raspada grupe, i to, jednostavno ne stoji. Gitarista Sreta (Kovačević) je posle prve ploče bio, pre svega, razočaran finansijskim neuspehom. Muzički bili smo uvežbaniji nego ikada, ali nismo prodali dovoljno ploča i mislim da je zbog toga popizdeo. Basista Bora Oslovčan je malo ošinut tip, njega jednostavno nije držalo mesto. Tako da smo Čila i ja, u suštini, držali bend na okupu. Uvek sam želeo da grupa nastavi s radom, čak i posle druge postave. U to vreme služio sam vojsku i dogovorili smo se da Bale (Zoran Bulatović), Mare (Vukmanović) i Čila i dalje sviraju sa mnom, ali tad je svako od njih već imao svoju grupu. Naravno, nisam ni ja bio bez mana. Recimo, nisam želeo da dam otkaz u školi i da se bavim samo muzikom, jer me jednostavno, to nije privlačilo. Baš mi je odgovaralo da budem profesor i vođa punk sastava, mada je to bilo skopčano s brojnim pritiscima. Bio sam praćen od strane D.B. ili S.U.P., prisluškivan, onemogućen da se zaposlim na fakultetu. Blatili su me po novinama. Sav pritisak na “Pekinšku patku” išao je preko mojih leđa… Svirali smo uglavnom po velikim gradovima: Novi Sad, Beograd, Sarajevo, Zagreb. Split… Nismo gostovali u Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori. Dosta smo nastupali po Vojvodini, bili smo u mnogim mestima gde do tad nije došao čestiti rock sastav, a kamoli punk grupa. Ali u doba Staneta Dolanca i ćopavog Čede nije bilo lako svirati punk bilo gde, pogotovo u Vojvodini. Pankrti su u Sloveniji još i mogli da pevaju “Ne računajte na nas”. Da smo mi uradili nešto takvo, prvo bi dobili po sto puta pendrekom po leđima, a onda bi me verovatno pregazio neki šleper, čiji bi vozač potom nestao u kukuruzima…

Novinar: Šta sad rade ljudi koji su svirali u “Patki”?

Čonta: Nijedan od njih ne bavi se muzikom aktivno, osim možda Baleta, koji je u Njujorku. S njim se nisam odavno ni čuo ni video i ne znam šta tačno radi. Sreta Kovačević, prvi gitarista, ima svoj razglas, dobio je ćerkicu i kaže da mu je dobro. Boru, basistu, video sam kad sam bio poslednji put bio u Novom Sadu: ni on više ne svira. Nisam imao prilike, a voleo bih da se vidim s Čilom, bubnjarem i čovekom s kojim sam bio najbliži, Sad je u joga fazonu, ne lupa bubnjeve. Mare ima studio. Ukratko, bilo bi praktično nemoguće oformiti čak i neku kombinovanu postavu, mada je bilo poziva da napravim nekakvu treću postavu “Pekinške patke”, da sviramo stari materijal po Srbiji i uzmemo neke pare. Odbio sam, jer mislim da to nema smisla.

Novinar: Kad se danas slušaju oba albuma, najsnažniji je utisak da su to potpuno različite ploče…

Čonta: I jesu. Uostalom, radile su ih dve različite postave. Neki su tvrdili da nam je na drugoj ploči nedostajalo inspiracije, ali mislim da nisu u pravu. “Strah od monotonije” je bio interesantan, ali nekomercijalan LP, neka vrsta psihodeličnog dark rocka. U to vreme bili smo bar pet, ako ne i petnaest godina ispred evropske scene, da ne računam Englesku i Ameriku. Kad smo radili tu ploču, bio sam apsolutno svestan da nećemo imati veliki tiraž i da nas fanovi neće razumeti. Svejedno, želeo sam da isteram takav projekat. Da smo nastavili da sviramo posle moje vojske, napravili bi smo treći album potpuno drugačiji od prva dva i tek onda bi ljudi shvatili da stalno pravimo drugačiju muziku, što bi postao naš zaštitni znak… Nikad nisam imao želju da zarađujem na muzici, uostalom, u pesmi “Ja sam panker”… javno sam rekao da neću pare. Hteo sam da uzburkam vode jugoslovenskog pop rocka, da napravim nešto novo, plasiram neku ideju, da ostanem upamćen. Što se i dogodilo. Možda sam tad bio idealista, jer čovek koji bi hteo da namakne pare ne bi se upuštao u skakanje po bini, omalovažavanje tadašnje muzičke scene, duvanje u kurtone…

Novinar: I danas se na radiju mogu čuti “Skakadak”, “Bila je tako lijepa”, “Ružan, pametan i mlad”… Kako se te pesme tebi danas čine i da li si očekivao da će taj interes toliko potrajati?

Čonta: Skakadak je prva ska stvar u domaćoj muzici. Apsolvirali smo fazon i nismo hteli da se ponavljamo. “Bila je tako lijepa” je obrada obrade, poslednja ultimativna punk pesma koju smo želeli da napravimo. Mnogi naši poštovaoci tvrde da je to jedna od najboljih numera koje smo uradili i ja se s njima u potpunosti slažem. A bogami jesam malo zbunjen interesovanjem koje sad postoji, zato što nisam očekivao da ću preći u evergreen i da će me posle 17-18 godina slušati neki novi klinci. To verovatno znači da smo bili bolji nego što sam mislio.

Novinar: Da li postoji materijal za treći album?

Čonta: Postoje možda dve tri potpuno nedovršene i neupotrebljive pesme. Sredinom osamdesetih pravio sam i neku kolekciju mini pesama, mjaučući u svoj kasetofon. Ima tu jedno 15 kompozicija koje su bile predviđene za neki eventualni treći LP, ali sam brzo odustao od toga. Ta kaseta je još uvek u Novom Sadu, negde u stanu moje mama Pele.

Novinar: Kad si poslednji put bio u Jugoslaviji? Dali ti je nešto posebno upalo u oči?

Čonta: Bio sam u Novom Sadu prošlog leta i prvo sam primetio da su ulice pune rupa, što oni jadni krševi od kola jedva izdržavaju. Kad sam otisao na Štrand, još jednom sam se uverio koliko su nam ribe dobre. Tamo su najbolje ženske na svetu… Na zidu srednje škole u kojoj sam predavao video sam natpis: “Čonta, vrati se”. Nije mi bilo svejedno kad sam to pročitao. U neku ruku mi je bilo drago, a s druge strane sam se i rastužio. Ovde u Kanadi, stalno sanjam Dunav i Novi Sad. Valjda je to prokletstvo emigracije. šta li?