Jelena Stojković Mirić
- poezija + umetnička dela -
LICEM U LICE
Ako te pobedim jednom,
staću ispred tebe
pogledati te ravno u oči i reći…
Ako te pobedim.
Ako te pobedim,
moja najveća rano i slavo
na kraju ove velike utakmice
moći ću da stanem pred tebe,
isplezim ti se k’o dete
i kažem: Uspela sam!
Ako te pobedim.
Često se hvatamo za gušu,
pobediš Ti, pobedim Ja
čas mene nema na pijedastalu, čas tebe.
Vrteška.
Vidim kako nadolaziš s’ tmurnih oblaka,
biće ovo teška jesen, teška zima.
Vidim kako nadolaziš i već se šepuriš pobednički
kao da su sve karte u tvojim rukama
igra nameštena
sudije debelo potplaćene.
Pobedio si danas, priznajem.
Ne igraš fer, al’ nema veze,
pristajem i na to.
Na samom startu poturao si mi nogu,
postavljao zamke,
lovio me
i lomio me.
Veliko sam Ništa, pred tobom danas
pobedniče
i osećam se bolno
i ništavno.
Ako te pobedim jednom
moja najveća rano i slavo…
Onaj nokaut
nije bio na svom mestu.
Mislila sam da danas igraš neku drugu igru.
Znao si, za mene boks nikad nije bio ni sport, ni igra.
Iskoristio si to i dočekao me nespremnu.
Sutra već
možda budemo remi il’ pata karta
ko će znati
možda se zagrlimo i pružimo ruku
negde na poluvremenu
ove utakmice ili već sta je.
Olimpijada? Ćorava Baka?
Ide maca oko tebe? Žmurka?
Gde si molim te, video
da jedan takmičar učestvuje u svim disciplinama?
Forsiraš,
mogao bi malo da olabaviš.
Ako te pobedim jednom
moja najveća rano i slavo…
Da bar izvlačiš samo lažne karte.
Jedva preskočim jednu drvenu preponu,
sapletem se, padnem u blato,
otresem mulj sa dlake, zanjištim, propnem se
pa kasom dalje, dalje.
Gadan si igrač
nisi mi jasan
šta te to tera da se zezaš
nisi mi jasan.
Vidim te kako mi se smeješ u lice
dok spremaš nove projekte
kamenih prepreka
uvek za pedalj višlje
i stalno smišljaš nove igre,
ko će se snaći u svemu tome?
Ako te pobedim jednom,
moja najveća rano i slavo
moći ću da stanem pred tebe
isplezim ti se k’o dete
i kažem: Uspela sam!
Ako te pobedim.
Boli te uvo
samo si jedno
Život,
a ja treba da budem
i at
i mađioničar
skakač u vis
košarkaš
ptica
lav
kengur
i kameleon
da zametnem ti ponekad trag.
Al’ neka!
Ko se s’ tobom nije uhvatio u koštac
taj nikad nije okusio ni najgorče ni najslađe.
Mogao bi da mi daš tajm-aut
da udahnem malo vazduha
skinem znojave majce
i preobujem izlizane patike.
Vire mi prsti.
Ako te pobedim jednom
moja najveća rano i slavo
na kraju ove velike utakmice
moći ću da stanem pred tebe
isplezim ti se kao dete
i kažem: Pobedila sam!
Bio si svinja i paun
kičerica i umetnost
bio si prevarant i dobrica…
a ja sam bila i heroj i kukavica
bila sam i slaba i jaka
prednost je uvek bila tvoja
ti delio si karte..
birao teren za smicalice…
Ako me jednom
na kraju ove velike utakmice
pobediš ti
pretvori me u cvrkut ptice
i priznaj
bila sam žilav protivnik
u tvojoj prljavoj igri
i ne pretvori me
u ovo današnje
bolno ništa.
***
PROŠLE SU GODINE SOFIJA
Video sam te Sofija,
obukla si na nago telo ljusku oraha
zakačila dva končića
i ljuljala se u njoj,
činilo se da si zaštićena.
Video sam te Sofija,
pretvorila si se u zrno graška,
sedela u mahuni
u društvu ostalih graški
i opet, opet bila sama.
Video sam te Sofija,
na obali mora
sakrila si se u onu spiralnu školjku
primakao sam se bliže
šumila si nešto o dubinama.
O dubinama čega, Sofija?
Video sam te onog jutra
trčala si niz stepenište zgrade
mislio sam da je vetar
odnekle doneo listić platana.
Tako si trčala Sofija.
Naglo si sela
oslonivši glavu na nevidljivo rame
i zaplakala.
Stepenice su hladne, Sofija!
Pomešao mi se miris
stare zgrade
oraha
mora
šuma.
Zbunio sam se kad si ustala, Sofija
niz tvoje lice
niz haljinu
skliznuli su kristalčići
zazveckali po stepeništu,
par njih mi se zaustavilo
pred nogama.
Zbunio sam se Sofija,
nikada nisam video lane sa takvim očima,
nikada nisam video vrapca koji plače.
Zbunio sam se Sofija,
mislio sam da su ti iz džepova ispali klikeri,
mislio sam da sa sebe stresaš prašinu,
mislio sam da grmi,
ne znam više šta sam mislio, Sofija.
Zbunio sam se
umorna lala digla je glavu
prošaputala
idemo dalje
baš kad sam pomislio da u njoj snage nema.
Prošle su godine Sofija,
još se saplićem o one kristalčiće
zazveckaju niz stepenište
kao da si ih sad prosula.
Znam, prošle su godine Sofija,
al’ ponadam se da si se vratila.
Zasto ti nisam prišao
onda,
položio ti svoje rame?
Prošle su godine Sofija
srećem te samo u svojim pesmama
nisam te ni poznavao,
ne znam ni kako se zoveš.
Sofija?
***
KLOŠAR
Kladila sam se
na romantičnost
novčić po novčić
na dvoje pod mesečinom
srebrnasto,
na dvoje kraj reke
zelenkasto,
novčić po novčić
tiket po tiket
još samo ovaj put
(lažem)
i kladim se na romantičnost
u fontane
u bunarčiće
novčić po novčić do saznanja
klošar sam
zavisnik.
Rehabilitacija beše bolna
ispratiše me osmehom:
Možeš dalje, izlečena!
Al’ opet sam posrnula
i dalje
I dalje odbijam poverovati
da dobitka nema
besomučno preturam po kontejnerima
u predvečerje
čistači ulica odvoze poslednji metalni tračak :
Čekajte, jedan nisam pregledala!
U trenu
zapljusne me vodurina
perači ne vide
zanesenog klošara
što piše i jede
truo list nečega.
***
NOĆNA ŽVRLJOTINA JEDNE BREZE
Navikla sam dok sam bila semenka,
da me shvataš olako.
Navikla sam dok sam klijala,
da se voliš kupati u mojim ranama.
Posmatram slabašno drvce
i navikavam se da mislis
kako ću večno biti Baobab
i da me nijedan grom nepažnje
neće slomiti
i nijedna ledena kiša
neće ohladiti.
Protežem svoje zelene, bezbrojne ručice
i navikavam se na tvoju umišljenost
kako ću lako i bujno rasti
sa tako malo kiše
i samo se logično pitam:
Gde si to video
da drveće biva od čiste suše?
Ako me ubiješ u snovima
nećeš me ubiti na javi.
Ako me ubiješ
bacanjem mrvica tvojih hirova
neću ti dozvoliti da me ubiješ
celu
sad kad sam ovako drhtavo-brezasta.
Nećeš me ubiti nigde.
Sad sam jaka i hrabra
i prosto se narcisoidno
divim.
Već sutra ću se gorko smejati
svojoj naivnosti
prolećnih duga
i urušiću se najglasnije
kao brdo pod pesnicama erozija.
Jednom ću
izrasti u brezu nad brezama
i nećeš je moći obuhvatiti
čak ni mislima.
Puštam te svojim žilicama želje
da živiš pod krovom ubeđenja
da ću još dugo moći rasti bez vode,
bez Sunca
i da ću moći cvetati
gledajuć’ sebe siroče
kako sakupljam tanušne mrvice pažnje,
dok iz sebe otsecam gromade
čiste drvene srži
kao da sam najbogatije drvo na svetu.
Čudna su moja drvenasta putovanja
već sad sam Žalosna vrba
koja ti pruža posustale grančice:
Ako me ubijaš u pismima,
bar mi dopusti da verujem
kako me nećeš dotući
mešanjem pogrešnih adresa.
Znam,
lepo je uživati
u mirisu prolećnog drveta,
a da li je njemu lepo
kad mu ne kažeš ni Zdravo.
Sad sam već ponosni Bor
i lakše dišem,
ali ću zauvek ostati luckasta, nežna Breza,
a ti nikada nećeš moći
u meni sagledati dubinu
klikerčica ozbiljnog Kestena,
niti ćeš čuti
kako u meni šapće Bonsai:
Olako i osrednje,
to može svako.
Ja nisam takvo drvo
zato na osrednjost
na pristajem
nikada
i nikako.
