Intervju VELIKO PREDSTAVLJANJE
Pisac - Daliborka Kiš Juzbaša
Intervju pripremila Jasmina Šušić
* Koliko dugo pišeš poeziju i koliko si knjiga do sad objavila?
- Hm… Ne sećam se od kada pišem poeziju. Od kad znam za sebe. Samo, nisam je objavljivala, niti mislila da ću je nekada objavljivati. Proza mi je oduvek u prvom planu i sebe tako i doživljavam. Kao proznog pisca. Pesma je samo mučan trenutak u kom imam potrebu prosuti žuč na papir. Nisam sigurna treba li to, uopšte, nazvati pesmom… Čak sam doživljavala da budem kritikovana od strane kolega pisaca i književnih kritičara zbog objavljivanja poezije. Njihovi stavovi su da je moja poezija kontradiktorna vulgarnostima kojima se bavim u proznom radu i da ne bih trebala eksperimentisati s poezijom. Pogotovo posle tekstova u kojima režim na sve živo, psujem, kunem i sve to pratim fotografijama na kojima su mi noge u prvom planu, jer „pišem nogama“. Revolt i parodija, koju svako doživljava na svoj način.
Posle tri objavljene knjige i mase raznih „sebeubilačkih“ tekstova, mislim da si mogu dozvoliti da objavljujem šta želim, pa tako i poeziju.
Uostalom, ako mogu eksperimentisati sa životom, što ne bih i sa knjigama?
* Tko se krije iza naslova „Azilant u crvenim papučama“?
Lutalica. Beskućnik. Avanturista. Žena sa jednom dušom, a hiljadu rana i grehova. Sve ono što sam bila, što jesam i što ću postati.
„Azilant u crvenim papučama“ je knjiga koju pišem godinama i koju sam već nekoliko puta davala u štampu, zatim je povlačila. Ne mogu da se u potpunosti distanciram i prepustim je javnosti. Trenutno se sastoji od tri knjige, a koliko će ih na kraju biti, to ni sama još ne znam. Nešto poput knjige sudbine. Ako je objavim, čini mi se da je tu svemu kraj…
* Tvoje pjesme su prepune ritma i simbola. Jesi li do sad uglazbila neku svoju pjesmu?
- Jedna od karakteristika moje poezije je da ne teži nekom određenom književnom izrazu, niti ritmici. Tu i tamo mi se omane po koji stih, ali u suštini… No, prozna raspričanost u pesmama dovodi do raznih predloga, a ja ne mogu zamisliti da svoje pesme slušam po kafanama i vašarskim predstavama. Sve takve predloge odbijam i jako ružno bi se proveo svako ko bi takvu bljuzgariju napravio od nekog mog stiha. Možda ponekad preterano burno reagujem, no, takva sam…
* Generalno gledajući, što kažeš na trenutni položaj poezije na Balkanu? Da li je teško doprijeti do publike?
- Dobra poezija uvek ima svoju publiku. Istina, iza nas je teško vreme u svakom pogledu. Knjige su se objavljivale masovno. Na kile. Tone. Toliko su i vredele. One, koje u normalno vreme ne bi nikada ugledale svetlost dana, dobijale su razno-razne nagrade, a naslovima i imenima nikada kraja…
Ja sam imala sreću što sam sve to vreme, od svog prvog objavljenog teksta, bila pod patronatom kolega koji pripadaju krugu „stare knjižene garde“, tako da je i objavljivanje knjiga išlo laganim koracima. Čak i u trenucima kada sam bacala tekstove i proklinjala dan kada sam naučila slova, uvek se našao neko da kaže: „E, ajd’, ne serendaj!“.
Moj prvi roman je prvo objavljivan u nastavcima u banjalučkom listu „Oslobođenje“ i to puna tri meseca, a tek par godina posle sam ga dala u štampu. Jednako sam postupila i sa poezijom. O pričama da ne govorim. Iako ih objavljujem skoro deceniju, još nisam definitivno odlučila kada ću ih štampati. Nekako, nervira me to neurotično štancanje knjiga po svaku cenu, zarad nekakvog imaginarnog rejtinga. Možda je to samo još jedno moje opravdanje što mrzim proces objavljivanja, promocija… U svakom slučaju, držim se toga u potpunosti. Nigde mi se ne žuri.
* Koji su pisci i pjesnici na tebe ostavili najveći dojam? Kome se diviš i koga od velikih umjetnika najviše cijeniš?
Ko je na mene ostavio dojam od živih pisaca na našoj književnoj sceni, ja sam ga pronašla i upoznala se s njim. Kilometri, gradovi… Šta je to u odnosu na jednu lepu rečenicu? Možda zvuči otkačeno, ali … S nekima od njih sam danas blizak prijatelj i redovno se posećujemo. Pošto sam veliki ljubitelj sajmova knjiga, upoznala sam skoro sve pisce starije generacije koji nešto vrede i čije radove volim i poštujem. Dugo vremena sam bila ubeđena da takav način života odumire, ali u poslednje vreme je i mene pronašlo dosta mladih pisaca koji su spremni postaviti stvari na svoje mesto. To mi je vratilo veru u opstanak književnosti i svrhu pisanja i čitanja.
Ne mogu govoriti o nekom divljenju prema umetnicima, samim tim, što ima velikih imena koje bih sasvim izbrisala sa liste književnika, a opet, ima i onih koji nikada nisu dosegli književnu slavu, a sjajni su književnici. Poštujem knjigu, samu za sebe.
Istorijski roman kog naprosto obožavam i čitala sam ga bezbroj puta je „Bedem“ Mirka Rakočevića, a knjiga pesama „Zamisao sunca“ Ranka Preradovića. Ima mnogo knjiga koje su mi jako drage i koje uvek mogu čitati iznova.
* I za kraj, što bi htjela poručiti svojim čitateljima?
Jedina istinska spona između pisca i čitaoca je usamljenost. Potrebno je mnogo usamljenosti da nastane jedna knjiga, ali i da se pročita. Pošto je društvo osnova svakog ljudskog života, a bliži se zima u kojoj vas knjiga neće ugrejati, mogu reći samo jedno…
Nemojte preterivati s čitanjem!
