Zlatko Vasić
- poezija -

PONOĆ

Na svodovima čela
ukrštaju se
drveća mrtvog sablje
A jesenjeg meseca srp
preseca rebra.

I hiljade ljudi pleše

pod kišobranima
pod meteorima
pod lišćem.

Ponoć je.
I vreme poteže zvona.

Po planinama tvojih dojki
protežu se
tetovaže umreženog granja.

A neobuzdani konji
vuku tvoje snove
pod lukove
pod mostove
na ruševine
niz hodnik.

U školjkama
o kojima sanjaš
lutaju brodovi dubokog zvuka
kroz lavirinte
kroz mrežu kanala.

I hiljade ljudi diše
pod dodirima
pod krovovima
pod međunarodnim letovima.

Sene koje ostaju za nama
zarobljene u kući
i grobu
dodiruju vrhove tela
i vrhove uzdignutih grebena
nad provalijama
nad strahovima

dok smrt propada kroz jastuke
kroz prostor u svoju glavu.

***

PORTRET

Teško je govoriti o smrti.
Teško je misliti o životu.

Biciklista u žitu.
Gola se žena
proteže na prozoru.
U jutro su pružene dojke.

U voćnjaku tumara
dubok zov zvona.
Leto je na seoskim cestama.
Dve jabuke na stolu.

Teško je govoriti o konačnom.
Teško je misliti o beskrajnom.

Žena, prozor, zavesa.
Cesta, nož, jabuka.

Portret.
Mrtva priroda.

Jednostavne stvari.

***

POD TAVANSKIM GREDAMA

Pod tavanskim gredama
rake se otvaraju umesto neba
i konopi se spuštaju poput kiša
na naše glave sa znatiželjnim vratovima

Ko otvori prostor u samom sebi
i ispuni ga putovanjem
neprestanim koračanjem u svet
Ko izađe, iskorači iz sebe
ne uzima vidljive obrise
da bi ga zvona pronalazila
i najavljivala njegov odlazak

Pod tavanskim gredama
Odakle i ptice potežu tela
sa poslednjih pragova u beskraj
ribe koje smo lovili mreste se
između sušenog mesa i leševa