Slobodanka Živković
- poezija -
UOBRAZILJA
Pesnici nisu hrabar svet
Onoliko koliko se misli.
Ili nisu onoliko koliko to
Njihova poezija od njih traži.
Izričem vidike na praznu hartiju:
Vidik prošlog, vidik sadašnjeg,
Vidik budućeg i vidik svevremenog
I sve se to produžuje u meni,
Postaje moj nemir,
I sve tako do danas,
I sve tako-čini se- do kraja,
Do beskonačnosti.
***
U PARKU PTICA
Svakog jutra dolaze pre svih
U zabiti kut parka
Da počiste ostatke prošlog dana
U kom je zaostala nečija seta.
Nedaleko, bez moći da ponovo strada,
Vojskovođa sa podignutim mačem.
Sunce s visina daje
Vidljivost čoveka u klanju.
K njemu, koji je tu
Samo zbog nečijeg zaborava,
Čitava vojska dečaka korača.
Dve večnosti na istoj vrebaju se crti.
Najednom, svaki od njih,
Iz džepa po jednu praćku vadi,
Da ptice gađa.
One ih i ne vide, kao svi
Koji gledaju u daljinu.
