Dule R. Paunović
- poezija -

DEČAKU
Sinu Srećku D. Paunoviću

Dečače, prema Suncu ruke pruži,
potrči za njim i svetlost uhvati:
dan će za radost tvoju biti duži.
Kada zaspiš, ono će ti novi san dati

Ili će upaliti žižak nade:
pa san neće biti san nego java

i niko neće moći da je ukrade
dok Sunce iza horizonta spava.

Sustigni povetarac, neka te mazi
po licu, neka se uplete u kosu,
neka ti priča bajke i od zla pazi…

Prosuće i zora iz mog zavičaja rosu:
to će biti za Tobom moje suze
što isplakah kada te sudba od mene uze.

***

SUDBINA

Oduvek sam bio sam, to je sudbina moja
i ne plačem više, odavno su presahle suze.
Samo čekam da me obraduje blaga reč Tvoja
ako dođeš, ako Te neko već iz mog sna ne uze.

Tako Ti rasteš u čekanju i mojoj nadi:
postaješ velika, sve veća… postaješ NEKO,
za mene samo. I stari sat je stao, ne radi…
I zašto bi ? Život mi je u čekanju Tebe istek’o.

Ali, varljive su i sudbina i sreća:
Već sutra ćeš biti u glibu, nemoćna i sama,
Gledaćeš kako titrajući dogoreva tvoja sveća,

Kao ja sada. Nadiraće i gušiće te gusta tama.
Nestajaćeš, postajaćeš NIKO, a ja ću rasti…
Dozivaćeš me, ne znam hoću li te spas’ti.