Zoran Vučković
- poezija -
ZEMALJSKA PRIČA
Kad se otvore grobovi
da prime svetlost,
davno ispričana priča
će oživeti.
Kad se snovi
otrgnu istini
pokazaće se neprijatelji
da su bili prijatelji.
Čekajuci taj trenutak
gavranovi su posiveli.
I tako,
jedni za drugima,
beztelesni,
najzad oslobodjeni,
krenućemo.
Na trenutak,
jako ćemo poželeti…
Poslednji koji pristupi
će pričati:
Da je ostavio slavuje u suton
i bezbroj pahulja u proleće.
Zemaljska priča
sa zelenim brdom u pozadini.
Da,
veštom rukom vodjeni,
kroz više sfere,
zbratimljeni,
zvezdama praćeni.
Mi, u naš novi dom!
***
SLOBODA
Sloboda se brani
smehom
(u lice),
i prdežom,
i okretanjem ledja
ali
ne kao da se bojiš,
već smelo,
kao duvanje dima cigarete
(u lice),
nesto kao
bacanje svetlosti
(u oči),
psima.
***
IDEJE
Ideje putuju svetom,
učtivo.
Ne mimoilaze se.
Retke su to prolaznice.
Ostarele većinom,
ne izlaze iz svojih stanova,
gotovo uopšte.
Ako im šta zatreba,
vani šalju svoje sluge
ili maloumnu unučad.
Oni im kupuju novine i lekove.
Potrebuju i paklu cigareta dnevno.
Retke prolaznice…
***
GOLGOTA
Uzmimo samo česticu
nekog krajolika,
razapetog platna,
drveta izmedju neba,
paučine, ili prašine.
Stavimo je pod mikroskop,
ili pod jezik, novog doba.
Osetiti ništa nećemo
osim gorčine,
videti ništa nećemo
sem kretanja mikroba.
Balon Mesec božanstveno sija,
zvezde se roje, sve više ih ima.
Na Zemlji sam, samo na njoj stojim
jer,
moja je, i ničija.
Sav u mislima,
i sav se bojim,
ne sanjam više da poletim njima.
Noćnik sam,
ali na posletku i mene san savlada;
na jastuku mi klonula glava,
misli bubnje, sve jače se čuju.
Eno su gde viču, jedan će da strada,
gone ga i strašno psuju.
San postaje odvratna java
a java je tmina.
Šta je to?
-Ne treba baš sve da obasja mesečina.
Jutro.
Lišće slepljeno, posle kiše.
Peva slavuj,
kud li nestade ona grozota?
Sunčev zrak breg obasjava,
šum se čuje, to Zemlja diše.
Taj breg, to je Golgota,
i tu, na tom mestu,
nikoga nema,
nikoga više.
