Slobodanka Živković
- poezija -
U POTAJI
Da bacim
Kao šaku zemlje
Ovo sećanje
Nikla bi noć
I zašumela mesečina
I tankom stazom
Dovela me na obalu,
Gde bih sve do zore,
U školjci tvoje reči
Slušala kako ječi more.
Da bacim, u potaji,
Reč jednu koju ne rekoh odavno
Otplovila bi
U belu postelju mesečine,
Ne znajući da će se u sledećem času,
Ne dugo posle toga,
Svi izvori zatvoriti
I sva korita postati suva.
Da bacim,
Kao lađu od papira,
Misao ovu
Obale bi rasle i širile se,
Vreme bi postalo mlado,
I mirisalo na sunce što je ceo dan žeglo.
Tada, prostrta kraj voda zaborava,
Uspavljujući unučad,
Zaspala bih, s rukom na dojci,
S rukom na srcu,
Umorna.
