Aleksandra Stojković
- poezija -
I
Mesec i noćas natkriljuje zvezdanu reku
i urlik Lava u Sfingu se sliva.
Sa nebeskim peskom miluje mu se griva
dodirujući izdubljena slova trčećeg kurziva.
Pulsiraju vekovi u kamenom preseku
oživljavajući muziku zaboravljenu i daleku…
I beže Tajne –
vetar ih prostranstvom raznosi,
njih samo mudrost uha ume da podnosi.
432 Hz frekvencija je magična i čudna,
čini da sva čula komplementarno rade
i ostaju sanjalački budna.
***
II
I opet je Mesec
sa srebrnim krilom
sakrivenim pod pleća…
I opet su Zvezde
sa trakama zlatnim
i ognjevita sveća…
I opet je Nebo
sa usnama mojim
zalepljenim za svod…
Samo se trudim
da poljupcima
imitiram tvoj hod.
I opet te tražim.
I ponovo teram.
Želim, volim, snevam…
I ipak te nemam.
I biće Sunca
i topline zraka.
Iznova Sve sviće.
Ljubavi - biće!
Plamen u dlanove,
nek’ bride i peku…
Kad zasečem snove,
biseri da poteku!
***
III
Igraš se Mesečevom senkom
koja se ušuškala u mojoj kosi.
Prsti ti se zalepili kao obavijeni smolom.
Igramo se nogama pod stolom,
apsolutno bosi…
Struji želja niz stopala vrela,
i graške znoja u porama bride…
Ustaješ lagano… Odmičeš od stola.
Umerenost - to je tvoja parola!
U kolo te guram, da se izgubiš,
međ’ korake brze i uzvike sreće.
Točak se, dragi, ipak okreće!
Pa, promenim ritam
i podignem ruke da malo letim.
To ti se zbog nedodira svetim!
***
IV
Prostruji kiša duž kičmenog stuba
i munja u uglovima zenica zasija.
Ljubav u dlanovima počinje da klija…
Prija.
Ulica mokra tvoj hod oslikava…
Čujem ti misao bistru i svežu,
Razliva se trotoarom kao nebesa plava.
Pratiš me – ne gubiš ravnotežu.
Zastanem, u barici da uhvatim zvezde,
Da proreknem sudbinu svoju… tvoju…
I zarobih duginu višeslojnu boju…
Pretače se od sunčane, mladalačko-žute,
preko nijansi narandžaste palete…
Sve do zanosne Violete.
***
V
Besomučno masiram stopala…
Koristim lavandino mirišljavo ulje.
Opušta… Odmara… Oprašta…
Spremam se na put…
Hodočašće svesti –
103. po redu.
Mnogo?
Ma, sve mi se čini…
Premalo…
Prekrstim se onda –
tri puta kako dolikuje…
Da oteram guštere i guje
i da se moje ime u odsustvu ne opsuje!
„Ognjenka…
Okreni kola i vrati se!
Ugasi tamjan i fenjere svesti.
Vrati se!”
Ali, ja putujem nožno –
novim modelom Leponogića S13,
crvene boje - baš pobožno!
I on nema kočnicu, RETROvizor i volan,
možda mi je zato ovaj put toliko bolan.
Putujem tako u krug…
Uvek stanem negde na jug –
da popijem piće
i nahranim ogladnele ptiće.
Ipak, ovo hodočašće me brine.
Da li je pametno pobeći,
bez pozdrava, tek tako uteći?
Ma, ja oduvek ispravljam krive Drine!
Zato guram u džep bosiljak
da me čuva
i prekrivam potiljak…
Pospem malo parfema iza uva,
da prevarim noseve sveta
da ih zavara raznih mirisa paleta.
Pripremim mapu mladeža sjajnih.
Pogledam… Progutam…
Da niko ne sazna destinacije
prepune mesta tajnih.
Onda nekoliko zvezda u grudi stavim
i Mesec i Sunce i Vetar i Etar
i jedan dugačak metar,
da izmerim tu Ludost svoju.
I, eto, krenuh da osvajam
moždanu Troju!
Pokrenem noge… jednu, pa drugu,
žmigavac, naravno, uvek na desno.
Posetiću prvo Nebesku Prugu.
Na mapi mladeža još je stajalo:
unutrašnjost drevnih piramida
beličasto svetlo je obasjalo!
I ugledah hijeroglife tog božanskog zida:
jedan spram drugog Oziris i Izida.
Ništa! Neće da krene!
Zašto, molim, stojim u mestu
gde ovaj glupi pevac ispred mene
gladi svoju crvenu krestu?!
Čitam uputstvo i napomenu vajnu:
PO LEPOM VREMENU
I U DOBROM RASPOLOŽENJU
NE FUNKCIONIŠE!
Koja budala je uzela ovo da konstruiše?
I kakve si mi, majko, to gene dala
da su mi stopala sada posustala?
