Saša Dragojević
- poezija -
IZLAZAK
U dubini mračna stvarnost
rasplela svoje niti
polako nestaje tečnost
što život znači.
Telo trese se
od pomisli na to.
Znamo li ko smo?
BEOGRAD
Kamena molitva
uspavljuje me.
Gori u meni sivilo
mokro nebo preti
leto je uvelo
danima bez sunca smo.
***
NA GROBU
Došao sam sa maglom
sa jesenjim lišćem
ispod cipela.
Kao da je
i ono oplakuje.
Na grobu gleda me
tužno, zabrinuto
dok sedim.
Gomila betona
joj je lakša
od života, od ljudi.
Prkosi smelo vremenu,
proslosti koja je nestala
ili bila nije.
Budućnost je ostala nama
pa kome je lakše.
Tišina mukla para uši
nema zvukova, nema tragova
staze su zarasle.
Još malo i to će
izbrisano biti
ali kamen neće.
Neće nestati trag
neće nestati znak
na dane samoće.
Dane tišine ucrtane
na kamenu, na licu
u očima bez suza.
U očima bez suza
ali ne i tuge.
Na usnama koje zovu
traže sagovornika
u daljini nestalog.
