Đorđe Aćimović
- poezija -
ŠAH
Malo polje 64×64
na kom crna kraljica
jede belu damu
žrtvuje i lovca i konje
A crni kralj je bio
sa svim pešacima
i muškim i ženskim
nekoliko puta
Topovi su odavno zaribali
dok beli kralj gubi partiju
razmišlja kako crnoj kraljici
da zavuče ruku ispod majce.
***
BAZEN
Samo pločice i nebo plave se
i žuljevi prave se
Toliko sam lutao po bazenu go
da sam se umorio
Izgubio sam se na klizavom tlu
i bilo je jadno
Sam u sebi šibam se da
mislim još brže
Ako prestanem tu nisam ni bio
znoj isparava
Klečim pred filterom
koji privlači sve ono najgore.
***
IN METTRA
Kako mi se ovaj skalpel
našao na dohvat ruke
mesecima pokušavam
da prežvaćem muke
Ako je svetlost stvarno sada blizu
molim se u sebi da dobijem zube
koji će moći crevo da pregrizu
progutaću sluz
Zatvoren u sopstvenoj vodi
živim iako samo plutam
verujem još mogu da se spasim
pre nego što počnem da lutam
Nikad lakše, nikad oštrije
isekao bi sam sebi dovode života
i šta bi bilo sada, više nije
još par milimetara
Ako je ovo svetlost od koje sam se krio
a ne ona po koju sam išao
znači da sam opet zakasnio
znači da sam opet prodisao
***
PUSTINJSKE OLUJE
Od peska ne vidim pustinju
obnevideo sam od njenih očiju
otiskuje zrake po mojim ledjima
obrnutim smerom od kazaljke na satu
Topim se kao legura za topove
toplo mi je i sećam se kad sam pucao od snage
tada je vetar duvao u lice
težak silicijum je prštao oko tela
A bilo je i dina i sušnih godina
anahronih svim mojim tragovima
apsolutno zatrpanim
aveti su me grizle i ništa
Postao sam oružje u sopstvenim rukama
puk vojske sam izveo pred milijarde zrna soli
prepušten mukama
pustinja se tresla pod mojim nogama
A bilo je i Sunca i Meseca
anahronih mojim svetlostima
apsolutno dominatnih
aveti su u mojim kostima i ništa
Njene vode činile su da ne okopnim
njene ruke da pronadjem put
njene grudi činile su me sitim
njene mene da znam da se štitim
A bilo je i borbe i eksplozija
anahronih mojoj svesti
apsolutno nepredvidljivih
ako sam izgubio, ništa
ali nisam.
***
SEKIRA
Do veka bi bio ukočen
ne bi se pomerio
krošnja mi se trese
prazna i sablasna
propala
Razrovarene žile
ali i iskrivljen stojim
nagnuta tišina
ne smeta i ne prija
nego cepa
Vidim odsjaj, Mesec je sam
gubim znoj niz koru
hrapavi pogled
merka moju visinu
učinak je suv
Odmah je zamahnuo
zatvorio sam oči
i zgrčio listove-
kako je meka zemlja
neoštećena korenjem.
***
TELO
Da li spavaš sa skulpturom
ili sa čovekom
tako je čvrst ali je leden
ne diše puno a pun je života
Ako je čovek
šta nosi u sebi
kakve krivine
krije lavirint
Vidiš li se u njegovim očima
ili te privlači kameni pogled
koliko mermera ima u tebi
ima li da se iskleše prst
I ako je skulptura
i sve njene obline
da li možeš
da je po(d)neseš u visine
Da li spavaš sa čovekom
ili sa skulpturom
i jednom i drugom je potrebna
toplina dodira.
