Aleksandra Pejić
- poezija -
PESNIK U MENI
Vuku me varke!
Vuku me puti,
skrajnuti,
skupi,
neznanom vode!
Vuku me preči
tovari reči,
konfete snova i obećanja,
buđenja nova,
nestvarni svet!
Muče me stilom svilene laži,
pohota snaži,
nazori ćute!
Bude me čudom fatamorgane!
Prezrele želje neobrane!
Misleni lanci slobodom zveče!
Vulkan nagona lavom poteče!
Snaga uzdrhti,
otme se cik!
Ja čujem grlen
ali je tih!!!
Od sve siline i nadahnuća,
Od priviđenja i nesvanuća,
sapletem korak
i strah progutam,
otrovno gorak!
Ushite slomim, krilo zanesem
i život stresem,
kao pokajnik!
Sapetih htenja, brižno ko mati,
na rane spustim,
jedva izustim,
tek jedan mali, maleni stih!
***
BAČENA PESMA
Kažeš da ti nisu potrebni moji stihovi!
Prividom smernosti odbijaš dar!
Uklanjaš mi trag čaurom prizemnosti!
Ti, sa tvojim bestidnim jezikom,
skrupule na scenu pozivaš!
Povlačiš se u nedodir!
Bojiš se njene jačine!
Gusenice!
Nikada leptir nećeš postati!
A ja sam je kao žrtvu na oltar spustila!
Naramak impresija!
Pismena nadahnućem istočena!
Treperi mi bilo u svakoj reči!
I nemoj mi besedu o emocijama držati,
kad ih je to previše bilo?
Ja svoje ne sputavam!
Oslobadjam ih da uzlete sačine,
da se u nove bistrike porinu,
u klupko istine spletu!
Ta, ja sam pesnik!
I oprošteno mi je što pevam!
Dopušteno mi je da snevam,
i da u snu zastanem!
Da prečujem sijaset gluposti
sa tvojih usana !
***
Ko si ti da mi kamenjem razuma
međe nadziđuješ?
Da pepeo taštine po delima mojim posipaš?
Čak te ni savest ne grize,
dok utrobu svoju ko gorke pilule gutam!
Kad bi bar stid progutala
zajedno sa ogoljenom dušom!
Možeš odbaciti moju pesmu!
Nek ti je prosto!
Pokupiću je kao dete razbijenu igračku
i igraću se njome,
navijati i pustiti da pleše,
obogaljenu bez ljubavi,
za mene,
za sećanje
da sam je u ponor bacila
stoici da joj sude!
***
DAJEM TI REČ
Ljubiću te, obećavam!
Treba mi samo zvezdano naručje
da u njemu nehaj zanjišem,
i pretvorom žednog napojim!
Jedan puteljak netragom sačinjen,
bezvidi poklonik da mi raskršća prokaže,
i usud!
Pa da mi nemarom razviješ korake,
mesečinom strahove posrebriš
i da u svitanje zoru hrabro porekneš
lažima što istinom mirišu!
Nazoveš li sunovrat letom,
nektarom gorčinu uzmaka,
uspeš li bezbrigom nesane da nadsanjaš,
ljubiću te, obećavam!
Ljubiću te ugarcima sramote
koje mi pred bosa stopala sipaš!
Dvosmerom misli ruke ću plesti
u zagrljaj da ih svežem!
Ljubiću ti oči iskonom kajanja umivene!
I treptaj bledih usana
sa razumom koji te deli!
Ljubiću te, bolna od okova!
Ljubiću te u svesti raspeta!
O repove ponosa dok se klatim!
Ljubiću te dok se u sen ne prosenim!
Dok ne zaboraviš ko si,
odakle si i zašto me ljubiš!
***
OSVEŠTENJE
Više mi ni vino radošću ne diše,
i ne krili pesmu!
Zloslutno, na smrt i tugu miriše,
golgotnu povesmu!
I sve mi iz tiha neka zebnja piri,
iz sna puca dah!
U slutnje se slili vino i nemiri,
koreni se strah!
Ne to nije strah od gadosti njine!
Niti od suđaja koje mačem sude!
Strah me da l’ će vino pogan tu da skine
i da li će, svetog, dosta da ga bude?
***
MOLITVA KNEGINJI MILICI
u manastiru Ljubostinji, aprila 2007. god.
Pristupam skrušeno tebi, hristoljubna srpska mati.
Stari se teret opet na naša pleća svali,
a mi, nenadno slabi, suštatstvom svojim mali,
gubimo svetu nam zemlju, po njoj se zlotvor jati!
Zapliće srpski čemer besputne staze spasa!
Priteže patnjom halje pa se na srcu skupi!
Ime mu rastržu poljem, gaze u nekoj rupi,
umesto barjaka, crnog, diže ga njina masa!
Još jače boli, mati, jer nam to nije prvina.
Grdne nam rane zjape i milost Božju traže,
blagoverje i reči što pale duhove snaže,
što blagorazumlje bude u svakog srpskog sina!
Zato se moli, Sveta, usrdno, kao tada
kada su Moravom tekle od krvi crne vode!
Zemljom kolevke tvoje dušmanske stope hode!
Nemir i nespokoj, vazda njenim stazama vlada!
Podaj nam stručak vere, grančicu nadežde rudne.
Izmoli Presvetoj Majci za grešne malo mira.
Molitvom spasi nas, mati, od ovog bezdanog vira.
Dobrotom nahrani duše svakoje milosti žudne.
Istočnik sviju vrlina nedriš vrline nove.
Iz tvojih tragova snaga neka se u nas slije.
Nek’ tvoja svečasna ruka patnje sa njega mije,
neka se Kosovo sveto i dalje srpskim zove!
