Nenad Stakić
- poezija -
LIŠĆE PREKO MOGA TELA
Sedeo sam na klupi i posmatrao grad.
Videh ga celog:
betonsko grotlo puno greha.
A bio sam pobegao u zapadnu zemlju blisku,
a tako daleku
u sneg i led
da slušam kako vukovi
ponosno zavijaju u tmini noći.
Sneg mi je bio do kolena
a misli u mome gradu.
A ti, princezo moja: u snegu i ledu!
Shvatio sam da me samo jedna stvar
vezuje za grad:
ti, tvoji divni, veliki obrazi i velike oči.
Hodam parkom sam i poražen.
Hoću da legnem u ovo lišće,
da me park proguta.
Nema meni više ljubavi!
Neko je uzeo i odneo daleko.
Tvoje divne sandale i mali kaputić
jednu divnu noć
kada smo nazdravili sa dve čaše
dok još nisam znao
da ću izgubiti moju najlepšu pesmu.
Ona nije na papiru,
ona je u tvojim divnim očima.
Zar treba da lažem da ću voleti ponovo?
Nikada više!
Umrlo je sve u meni:
proleće… radost… volja…
Tuga me kida,
tama me ubija!
Kako sam mogao znati
da ću jedne miholjske noći
postati ukleti pesnik?!
Ne moram imati tvoje usne
i sve tvoje.
Ne tražim ništa
jer ja sam, od noćas
mračni vitez ovoga grada.
Ne trazim ništa, princezo:
ostala mi je samo tužna sudbina
muka i dno svega…
I ovaj papir
da na njega bacam bol
dugačak i nepregledan…
***
SLIKAR SA TVRDJAVE
Imao je kačket na glavi,
veliku torbu u ruci
put koji ga je vodio
u veliku tvrdjavu pored grada
tamo u svom ateljeu
na tvrdjavi slikao je.
Pre toga ce popiti kafu,
napraviti par
velikih latinskih slova
i iseći ih
da bi ih kasnije
nalepio na veliku sliku.
Prelazio je preko mosta
a kamioni su tutnjili okolo
u tvrdjavi je nalazio inspiraciju
delovala je na te slike
strastveno i mračno.
Okolo su se vrzmale studentkinje
kada zavrsi jednu sliku
odneće je u galeriju
tamo ce čekati da se proda
na zidu obešena ta slika
tvrdjava inspiriše čoveka
ona nema kraj,
puna je tunela
puna je skitnica i pasa
i pogubljenih umetnika koji rade.
Pored nje je grad u magli,
ponekad je slikar razmišljao da uzme
kofer i pobegne daleko
u najveći grad na svetu
ponekad je lako
a nekad teško
ostaviti grad gde živiš
odeš a prokletinja baca
nostalgiju na tebe.
U njegovom koferu
je sve zapakovano,
prvi koncert sa bendom,
prva izložba
deo grada gde je živeo
sa pogledom na park
i ogromnu poslovnu zgradu.
A da li je otišao
neću vam reci,
možda još
iseca latinska slova
i lepi ih na slike
tvrdjava je sakrila
tajnu pesme
a reka je nabujala.
***
NA UMORU SVEGA
Sada znam,
da ne postoji ona,
kojoj sam pisao pesme…
Da je ona ljuštura
i neko mrtav duhom.
Znam da sam obeležen
i da mira naći neću,
kad mi moji,
kidaju zadnju nadu.
Današnjoj ženi,
ne treba pisati pesme!
Zovem ovu zemlju
BESTRAGIJOM.
Nek se ponosi imenom.
Drugovi moji rasuti po grobljima,
osećam kako život curi…
Kišo speri me sa pločnika!
Probisvet sa flašom,
stoji gde vreme staje,
na pločniku polomljenih flaša,
sa gomilom sličnih bitangi.
***
HLADNA VEŠTIČJA OGRADA
Bila si jako blizu i daleko
žlim da zagrlim hladnu šipku na ogradi
valjda me ona neće odgurnuti
onako kako su to uradili pogani
mali novosadjani
i kada se pojavi tračak svetla
on ode brzo negde gde ga više nema
nikada neću znati
što su moje velike braon oči
osudjene na tamu i bol
i nisam dobio malo topline…
ništa bre
dok su me gazili i prebijali.
Sanjao sam o malo istine i slobode
i jednom jutru
kad ću ustati bez tereta na sebi
kakav je to grad
gde nema ljubavi čiste i plemenite
kakav je to grad
gde su zmije ljute u grudima ljudskim.
Odlazila si tim bulevarom
mala priliko u ljubičastom
ponesi sve
i ovu svesku punu lepih misli i bola moga
sada znam da postoji dugačak
i hladan put i da mu nema kraja.
Bože kako je hladno
nemam gde da se sklonim
lome me rane i oluje
ako mi pošaljes pismo čuvacu ga u srcu
a možda nemam srce
možda sam otrov i gad.
Čuvaću tvoje pismo u spomenaru
ono ce biti sećanje
na jedan dan jeseni
tecite suze
čistite dušu od ovoga prljavog grada.
Suze su velike i lepe
postoji jedna zemlja
gde nema loših ljudi
poklanjam ti je
i nju i mesec
i moju ruku
koja gubi životnu snagu.
***
VIVIAN - NATASHA
Vivian crvenokoso stvorenje
uzmi moju belu ruku koju je nosila oluja
velika i teška
stegni je dok se on bori sa zmajem.
Oseti kako suze padaju sa neba.
Kako ga je strah
sakrij ga i obriši mu lice
od prašine i krvi.
Osećas li krik šume ona zna
ti si moj oblak
moja čista zelena reka.
Borba lista sa jeseni.
Uzmi svoju šansu
i beži nazad u svoju bajku
nemoj ostati ovde
jer nema izlaza.
