Nenad Stakić
- poezija -

1997

Hodam ulicom,
gledam nebo
u crno obučen,
zamišljen i zabrinut.
Nosio sam muzički disk u ruci.
Onda je ovo bio neki drugi grad
nikada nisam znao ceniti neke mirne i čiste dane.
Tek kada izgubiš osećaj da je ovo tvoj grad,

shvatiš da se sve jako promenilo,
definitivno – sve!
Došla je gomila nekih drugih ljudi,
došli su i dobri, i loši…

***

2007

Hodam u crnom,
u ruci nosim disk,
kao i pre deset godina.
Da li sam se promenio:
deblji i pun čudnih doživljaja
voleo bih da proletim
kroz neki kovitlac nestvaran
da se vratim u mladost,
uletim u podrum
gde su moji drugari svirali
nema ih više
proćaskam sa palim drugom
umorenim,
i kome nikad grob našao nisam.

Ulazim u podrum
pa tu su mi drugari
oni sviraju gitare, urlaju, ubijaju tišinu
zidovi su puni grafita
bubnjar lupa sa sablasnim osmehom
sve bejaše san
lud i blesav
pa ja stojim sam u podrumu
ostali su samo grafiti na zidu
i disk koji sam dobio na poklon 1997.
kada nisam znao ceniti tišinu
i neiskvarenost, umro je stari grad,
ovo je neki gigant
pas sa velikom zadnjicom
i malom glavom
sve pršhti od potrošačkog mentaliteta
devojki praznih i glupih
nazdravimo sada
za jedan mrtav grad
i vreme kad sam mogao
mirno ići kući,
a znao sam da me niko prebiti neće.

***

DOBRO JUTRO PRLJAVI POZERU

Grad je pun ljudi.
Svi su došli
zbog velikog
srpskog književnika,
a da li si to ti?
Svi ti tapšu, i keze se.
Armija bezdušnih fanova
u svojim malim prljavim svetovima.
Pun ih je trg.
A gde si ti, prljavi pozeru?

Sa svojim bezdušnim knjigama,
tvojom malom ljubavnicom
koja ti uzima novac, i život tvoj
prodao si dušu svoju đavolu.
On je uzeo nju
a sa druge strane grada
sedi par pijanih pesnika.

Tu je matori AMERIKANAC
sa svojim tužnim ljubavima,
morima ispijenih vina,
namrgođeni Limanac
sa ožiljkom na čelu
i mudri starac sa bradom.

Čitaju se pesme,
i pije pivo
i dobra, domaća rakija.
Prljavi pozeru,
ne treba mi tvoja publika!
Cugam sa AMEROM
Ne treba mi ni TV,
ni novac…

Samo ljubav ove konobarice
pridošle iz provincije
sa velikim grudima
i očima punim strasti.

Radeći slabo plaćene poslove
čitajući svoje pesme nikome
novosadska pesnička elita
živi duboko u urbanoj legendi.

Matori Ameru,
sipaj, bre, još malo žestine
da osetiš da je ovo zemlja
izvan prostora i vremena!

Krv, suze, bes,
znoj, strast,
i dobra rakija.

Hiljadu ljudi na trgu
nikada neće saznati
kakve su se pesme noćas
ovde čitale?!

Propale i bolne ljubavi,
pabovi SAN FRANCISKA,
novosadski kafić
sa gomilom ogromnih slika
pored pozorišta za decu
šume PROKLETE
pustinje američke
Sa ove ili one strane
pesnici su ukleta kopilad.

Znamo i osećamo,
volimo, patimo, ginemo…
Nije ovo pesma:
ovo je revolucija!

Prljavi pozeru,
beži u svoj veliki tamni grad,
a ja ću ostati
da gledam ovu konobaricu.