Katarina Janković
- poezija -
ROB
Kleči,puzi,moli
Ruke ka Nebeskom pruža
Pati,očajava,žali
U vrtu uvenula ruža.
Ruža boje zlata i sunca na zalasku
Uvenu sa zemljom se stopi
Kao da je nikad bilo nije.
Prisećaš se kako si
miris života i strasti
Sedeći do kasno u noć
Udisao u svojoj bašti.
Na tom istom mestu sada
Suze kao reku slivaš,
Misliš oživećeš uvenulu biljku
Želiš duh života joj vratiti.
Al priroda ne daje nikom takve moći
Suđeno ti je samo patiti.
Rob čudnu snagu i veru ima
Još uvek on
Kleči,puzi,moli
Ruke ka Nebeskom pruža,
Nema koga da voli
U vrtu uvenula ruža.
Loading... 