Boško Tomašević
- poezija -

VEČNOST U STANJU KVARENJA

Sa Lojoline crkve
na istoimenom trgu u Rimu
otpao kamen
na krovu raste korov
unutra zlato
kamene draperije slivaju se
niz kovčeg jednoga sveca
koji je za života
sudeći po hronikama
bio jedan primitivni bogati

prostak kakvi se radjaju u
svako doba i u svim vremenima.
Muzika sfera diriguje
unutrašnjom svetlošću bazilike
kisele kiše spolja nagrizaju
kamen i nebeski plamen
se gasi.
Donji veš nekih mladih
žena suši se na obližnjem prozoru
uskoro će sve te stvari
biti ispunjene mesom
i jedrošću
bodra tela s večeri pojaviće se
s prvim zvezdama
zlato će tamneti
oči svetaca proplakaće od vlage
njihovo prenemaganje na vestibulima
sjebaće obična kiša i vetar
donji veš jedne žene
i materica koja se izlila
u svet što nastaje.

Boško TOMAŠEVIĆ
Rim, 24. aprila 2008.

***

IZLIŠNOST DA SE GUŠIM U BOGU

Nikada nisam bio vodjen potrebom
da se gušim u Bogu.
Taj utešni nonsens
kako ga naziva Sioran
oduvek je potsticao licemerstvo podanika
lažna milosrdja strah nadu
utopije zverstva njegove paklene reke
baš zdušno su nastanjivane
sumnjičavcima
njegovi rajevi
zaludnim skotovima
koji su mu kadili i
podržavali sva prenemaganja
zapisana u knjigama prestrašenih
sumornika i laskavaca
sitnijih i krupnijih glupana
otromboljenih biskupa
bestidnih prelata.
Sva zdanja njemu posvećena
odavno su pretvorena u
rashladne uredjaje
mesta za svilene mise
za čudjenja smernih
kojih nigde nema osim
na Tajnoj večeri
sasvim konkretne
nimalo tajanstvene smrti.
Neko ko se poput Njega
od početka uplašio života
izmislio je smrt
nestajanje uz nagradu ili bez nje
izdejstvovao ju je od
zvezda i pakla
nju sigurnu vodilju
mogućem svetu
u jednom nesigurnom trajanju.
Tako popišane sjebane
i ponižene
nakon života i neživota
spuštaju nas
u mrak
u trijumf ničega
apsurda i materije.
Ne znam možda je On
u najbolju ruku
mogao biti
neko Drugi
nekakav drugačiji cvet
lakši teret
moglo je da mu se desi
da je bio bagrem u proleće
lipa koja sanja pod mojim
prozorom i
donosi mi sliku majke
i oca
bez kojih
ni ovog ni onog
Boga ne bi bilo
i to bi bilo više nego utešno
i više nego nagrada.
Bio bi to život bez smrti
i patnje
svet pre sveta i posle sveta
jedini svet
upravo ono što sam ja
i ono što toliko za
sebe i druge želim.
Stoga
taj utešni nonsens
Bog
odavno je napustio moj život
Njegovo Slovo
predalo se mojoj Volji
mom izboru
mom jedinom
pravom životu
koji se u ime izbavljenja
života
odlučio za poeziju
i stoga
nikada se nisam
darežljivo
poput laskavaca i obesvećenih
gušio u
Njemu
makar
za svaki slučaj
to i poželjno
bilo.

Boško TOMAŠEVIĆ
Innsbruck, 11./12. maja 2008.

***

PREPISIVANJE KNJIGA U RAJU ILI PAKLU

Jedan moj nekadašnji profesor
uman ali ipak
opak čovek
koga su inače svi svojevremeno
do jaja hvalili
i koga su možda
ne slučajno iz milošte
zvali Nidžeom
optužio me je
za vreme mojih studentskih dana
da sam jedan njegov spis
od reči do reči prepisao
potpisao i objavio
i tako mi
u mračnim vremenima
koja mi s obzirom koliko sam
držao do njih
ionako nisu bila naklonjena
i kojima ja nisam bio
naklonjen
zabravio i ulaz i izlaz
u rešetkaste dane
ondašnje svakodnevice.
Od tada su prošle
mnoge godine
sistem upravljanja našom državom
se promenio
uman profesor
se od umnog komuniste
preko noći pretvorio
u umnog i odlučnog nekomunistu.
Bio je to
uobičajen skok
i posve normalan
curriculum
mnogih
koji su nekada
hajčili i arčili
ali s obzirom na te paktove
čovek da pljune
može
da se obrati samo zidu.
Za vreme zaboravljenog
i nenarodnog režima
Nidže je napisao bezbroj knjiga
ali i ja sam doduše
sačekavši da se isti
promeni.
Nedavno je slavni profesor umro
zgadjen na život.
Ja još živim
ali sam i ja zgadjen
nad životom
koji mi je na ulasku u njega
i za početak
Nidže priredio.
Ono što mu odavde
želim
sa mesta odakle je on nekad
harao i karao
jeste
da ukoliko ima onoga Gospoda
u koga ni on
ni ja
ne verovasmo
bilo bi lepo
da veliki Bog
od profa zatraži
gde god ovaj sada bio
u Raju ili Paklu svejedno
da vredno
prepisuje moje knjige
i moje spise
svaku reč koju sam napisao
ili je ubuduće budem napisao.
Meni zbog toga
nikako neće biti
lepše ni lakše
ali želim
da Nidžeu bude
onako
kako meni nikad nije
bilo
ali je ovaj
iz puke obesti
verovao da jeste
i da mi je njegov spis
trebao za moj
put
u večnost i slavu
a nije.

Boško TOMAŠEVIĆ
Innsbruck, 13. aprila 2008.

***

PURA VIDA / ŽIVOT SAMO

Taj život
koji nije više
moj život
koji me napušta
i koga ja napuštam
seća se mene
i ja se njega sećam.

Taj život
koji nije više
moj život
postoji (tamo) davno kao
bagrem sa ocem
i onda iščezava
nikada se više ne
pojavljuje sa njim
ne igra sa njim
dolazi vreme drugih slika
pojava na dohvat ruke
bezbroj njih
pa iščezavaju
more bez obala
život
koji me jede
koga sam ja jeo
dok sam preplivavao reku
i čija je voda sada
negde kiša
negde deo mora
negde bara i magla
sa trskom što šušti
kao što detinjstvo šušti
sada daleko od detinjstva
slomljeno
kao ja
kao onaj život
koji mi je pripadao.

Taj život
koga su odnele guske
nebeske i zemaljske
i koje preleću
preko dvorišta najavljujući
zime koje su dolazile
i ovu koja je došla
i čiji snegovi
već prete da pokriju
pola moga sadašnjeg groba
dok sanke od bagremovog
drveta
još uvek mirišu
na bagrem
i nose taj život
koji nije više moj
i
tu buduću smrt
kako su uvek nosile život
i smrt zajedno i nedeljivo
onih zima
samo ja to tada
nisam znao
a sada znam
kako sam i morao
jednom da saznam
i kako sam saznao
jednoga dana
i kako još uvek
pomalo
saznajem
gaseći se.

Boško TOMAŠEVIĆ
Innsbruck, 18. maja 2008.

***

VEŠALA BEZ NEKAD

Kada bi postojala
vešala bez nekad
sanjao bih o njima
pre nego o životu.
Život je uvek nepredvidljiv
ponekad ume da se
spusti tako nisko
da gotovo dodirne
naše protekle godine
naše protekle noći
od doba čitanja velikih štiva
našu zapalost u mišljenje
od koga je ostala brazda
na čelu
do slivnika mladih dana
i odatle do energijâ zabludâ
potonjih i doskorašnjih.

A to je baš ono što ne želimo.

Vešala bez nekad
nas njišu
na početku smo
sve dalje od sebe
od žena koje su nas spoticale
od potomaka
od bližnjih
od stvari kojima smo prodali
svoj život
od knjiga koje su nas
dovele da čitamo život
bolje od njega samog
bolje od onih koji sade ruže
koje ulepšavaju plotove
podlih i uspešnih.

Vešala bez nekad
sanjaju napred
potstiču nas da
preko obećanih Apokalipsi
i osiguranih paklova
predjemo brže put
i da se sastanemo sa sobom
nasamo
gde god to bilo
pre nego što je
Tvorac bio predvideo
a to
u svemu
pretstavlja veliku uštedu
vremena
snage i poniženja
i – na kraju –
veliku štednju
života
o čemu osiguravajuća
društva naše banke
i naša rodbina
i inače tako rado
razmišljaju.

Boško TOMAŠEVIĆ
Innsbruck, 30. maja 2008.