Ratko Petrović
- poezija -

PTICE I LJUBAV

pesma za one dečake i devojčice, koji suviše prerano hrle, u NEKE stvari NAS odraslih

Pronaći ćeš sasvim
iste principe
kod ljubavi i ptica

isto su krojeni u biti

dok si ranjiv, mlad

i još u svojoj
krtoj opnastoj ljusci,
probaš li leteti

- rasprsnućeš se
o tlo realnosti
kao i jaje

kad ti prvo
šareno paperje odrastanja,
pokrije nejaka krila,
pomislićeš da si neka nova,
neka najlepša ptica
dostojna - odmah svega

ne postoji
- odmah svega
postoji
- polako pomalo

možeš ispasti iz
gnezda sa te litice,
pokušavajući da poletiš
prerano
šarena, paperjasta
ptico tek
dovršenog detinjstva

ali si na sreću
svoju i moju,
suviše lagana da se
potpuno razbiješ o hridi…

ostaćeš sasvim živa,
ali razlupane naivne glave,
krvavih snova
i polomljenog krila,
ptico moja malena

i nećeš znati
šta je to letenje

mislićeš da je tvoj pad
bio sasvim jedan let,
i biće ti mrsko
da probaš opet
- da!

baš kao i u ljubavi
plašićeš se,
ili nećeš moći,
nećeš više imati čime!

ne žuri!
puževi puzavci žure,
puževi, što sluzavo ljube
zemlju… a ti ćeš ljubiti nebo!
to nije priroda ptica
da budu požurivane
na let! ne!

tek kada sazriš za letenje,
kad prerasteš stvari Zemlje,
i naučiš da neverovatno
postoji, samo onda
kad se pravi
od elemenata
u koje istinski veruješ ti,
i u koje istinski veruje tvoje nebo,
- letećeš!

sanjaj o letenju,
ali leti,
ne onda,
kada si sigurna u svoja krila
već u iskrenost
svoga neba

i ako naučiš da prvo
krila u tebi
treba da dobiju
paperja nežnosti

tek tad
i vetar počinje da te nosi,
a ne oduvava

moći ćeš tad da letiš,
moći ćeš tad da voliš

ptice i ljubav,
isto su krojeni,
i isto slobodni
u svojim bezgraničnim
svodovima

ptici je koren u nebu,
a ljubavi je koren
u tom tvom nebu
- koje ćeš sresti
jednim velikim svilenim
strpljenjem

neba se legu iz
plave čežnje za letenjem!

zapamti malena ptico!
bez neba svog,
ne možeš leteti,
nego samo padati!

čekaj ga!

ne gledaj ti mene!
ja letim kroz oluje,
poklonim po kom nebu
svoje plavičasto perce,
i ono me isprati
grcajući kišu,
i preoravajući
oblacima
putanju mojih letova,
putanju mojih krila
odranih

ako me budeš
poslušala ptico malena,
možda savladaš
i veštinu
sletanja na oblak

ali ako malena ptica
i samo posumnja u mogućnost
letenja,
zauvek gubi pravo na let

čekaj, maštaj i veruj…
nebo za tvoja krila
će doći ptico moja malena

ako toliko jako
i uporno budeš verovala,
samo ćeš se
jednog trena osvestiti
u najlepšem letu

letu bez granica,
u ljubavi bez granica

***

MOM BRATU, KOGA JE UKRAO BOG

Sedam meseci sam te čekao,
kao što čekam leta kratka…
Hteo sam da ime moje, bude prvo što si rekao,
i da prve korake načiniš, pored svog brata - Ratka.

Sedam sam te meseci čekao,
pre nego što saznah, da nikada mi nećeš doći.
Da se sretnemo nekada, negde, pravo sam stekao
i da te zaglim, makar, one moje poslednje noći.

Sedam sam te meseci čekao…
na prste ih detinje brojao.
A, onda saznah da nikada neću videti tvoje oči.
Bože, takve tvoje gluposti se nisam ni bojao!

Umesto da počne naša bratska bajka,
da rastemo zajedno kao dva cveta,
praznog se naručja vratila majka,
i ostah sam, na drumovima ovog sveta…

Al’ mene boli više, što si ti negde sam…
Da bar znam, gde da ti zapalim sveću!
Od tada besan ulazim u Sveti hram,
da oprostim, nikada, nikada - neću!

Sedam sam te meseci, moj mili brate čekao,
ne stigoh ni do onih - sretnih devet.
Trag od prvih, teških suza je pekao,
dok jecao sam, lica zaronjenog u stari krevet.

Sedam sam te meseci čekao…

***

TRAG U SNEGU

Za mnom u snegu ostaje krivudavi trag,
I srndać se pita “Koja je ovo zverka prošla?!”
“Čovek, koj nikom nije drag!”
odgovoram u sebi, “Osoba zla i loša!”

I dok sejem niz brdo, svoj trag u snegu,
srna se pita “Kuda?! Zar ka crnoj šumi?!”
Al’ ja sam mila sad u velikom begu!
Čovek, koji više ne može - sebe da glumi.

***

DEMENCIJA

Pozvao sam tu devojku na klizanje,
a nisam umeo da klizam.

Onda sam ja vukao dupe po ledu,
a njoj su uzimali broj telefona.

***

KENET DOJL

Rekao mi je:
“Bravo matori,
samo promeni kraj!
Mora biti srećan kraj!”

“Ali ja sam već sve napisao!
I zar ne mislite da je ovakav kraj mnogo bolji?!
Da je sretan kraj,
priča bi izgubila celu svoju težinu!”

Zapalio je cigaretu i nastavio,
ne obazirući se na moj odgovor…

“I ubaci još jedan lik!
Nek’ se zove…
recimo, Kenet Dojl!”

“KAKAV BRE KENET DOJL?!” - pomislio sam.

“Šta da radim s tim Dojlom?!
Sve je napisano, sve uklopljeno i ima smisla!
Kako da ga uglavim?!
Gde?! Zašto?!
Šta da radi?!”

“Matori…” - rekao je
posle dva dima
propuštena kroz nozdrve -
“Briga me šta će da radi!
Može da stoji na jednoj stranici
i da, izvineš, češe stojka…
Nije važno! Dok god je srećan kraj
i dok se zove Kenet Dojl,
imaš svoju knjigu!”

“Žao mi je…
Mislim da je tako nešto nije moguće!
Ovo je gotov roman!
I još jedna jedina reč, sem KRAJ, bi bila suvišna!”

“E, onda ništa!
Onda ništa! Baš šteta…
Naći ćemo nekog drugog!
Hvala mali… Slobodan si!”

Onda je pritisnuo
dugme na svom crnom,
plastičnom uređaju,
i pozvao sekretaricu…

“Ana, molim Vas ispratite Ratka,
i pošaljite mi onog momka
koji je napisao roman o srećnim oposumima!”

“Mislite o jazavcima?!
“Tri priče o srećnim jazavcima iz Ilinoisa”?!”
- ispravila ga je u trenu.

“Da! Da, taj!”

Onda me je on tupavo gledao, a ja sam ga pitao:
“Hoće li se jedan od jazavaca zvati Kenet Dojl?!”

Nije odgovorio ništa, mada sam imao utisak da će reći:
“Ne! Ali potrudiću se da ubacim Harija, magičnog jazavca…”