Slobodanka Živković
- poezija -

DIVLJE REKE

Na mestu zvanom usamljenost
Ja umem da osetim miris trave,
Da osetim kamenje golim stopalima.
To je moja moć.
Ali ovaj grad je ljubomorna kurva!
Ogrubi svoje trotoare kad god me vidi
Kako koračam ka mesecu nesigurnim koracima.

Vidim lastavice i golubove
Kako uzleću ka vrhovima drveća i kuća
Da bi zapevale zalazećem suncu.
Čujem neke ljude kako pričaju o razumu
Gledajući preko publike
Kroz vrata po strani.
A onda popiju u to ime!
Ali u istom trenutku vidim i nekog starca
koji nosi otrcanu kartonsku kutiju vičući:
-Vetar, more, nebo, zvezde,

Jesu oko nas! Ali Bog je umro
I ostavio za sobom veliku prazninu!
Tok naših dana je reka koja tutnji preko
naših stenovitih leđa!
Nesvesna telesnosti citiram Porkia:
-Sada čovečanstvo više ne zna kuda da ide
Jer ga više niko ne čeka: čak ni Bog!

I budim se zaboravljajući svoje snove.

***

Savršena mesečinom obasjana noć.

Divlje reke svetlucaju u daljini.
U njima postoji neka čudna sila
koja nije moć.
One traže da poseduju svoj izvor.
One zaslepljuju i prolaze pokraj nas.
One ostavljaju odgovore
Za koje moramo da pronađemo pitanja.

Bučni snovi obigravaju moj um:
Ovaj svet nije kakvim ga je Bog stvorio,
On nema više nikakvih dokaza o svom postojanju,
Osim gladi koja ne popušta,
Ljubavi koja posrće.

Stvoritelj će morati sve
I da ponovi stvaranje, potop…
I predhodnicu smrti. Sve!

Usamljenost pali cigaretu.
Pesnikove retko upotrebljavane reči
Pred samo svitanje teške su kao kamen.
Hoću li pogasiti sve druge žeđi
Ako ih dopišem ispod bledog reda na papiru?

Ili da zabodem olovku u vazduh
I odgurnem splav?!

***

A šta sa odgovorima
Za koje moram da pronađem pitanja?
Veliki oblutak u potoku
Nikad se ne pomera.
Voda uvek pada zajedno.
Govorim „Nije mi stalo“
I oporo belo vino zore me preplavljuje.

***

Tek posle dugih časova
Sleti na mene ptica,
Niz moje rame opusti krilo.
I peva…(ptica ili neko zvono kosmičko).
U dalekim predelima budućnosti
Reke neizavrele žubore.
Mali leptir ljudske nade
Na obalu drugu sleće.
A ptici i meni se čini most,
Prebačen preko divljih voda!
Samo što ne zapažamo ni ona ni ja
Da iko za nama hoda.

Popnem se tad u oblak.

Ali i taj oblak postaje za mene drum
Staza i pravac za putovanje.
Pod sobom i u sebi već vidim svoju senku
I shvatim kako je
Između kraja i svakog početka
Neznatno odstojanje.
I samo sa tih razdaljina
Vidim jasno da postoje dva vidika,
Jedan sa ove i jedan s one strane,
Drum i njegova senka:
Dva lika što jedan drugog hrane.