Ana Prodanović
- poezija -

POSTOJIŠ

Znam, postojiš negde u mom sećanju,
kao senka daleka pratiš me u stopu,
izgubljen u snovima, pesku tropske zemlje,
zauvek skriven u šarenilu nejasnih slika.

Miris vetra, poljubaca, donosi mi te,
izbrazdani tabani od lutanja u noći,
Feniks ustaje u tebi i budi moje pokajanje,
davni trenuci, perle, ruke žedne milovanja.

***

MOJ DEMJAN

Ostalo je samo tvoje lice u ogledalu
i sećanje na tebe.
To lice koje je postalo iznenada moje.
Znam da ću te tražiti,
u svim crnim podmuklim očima
i u svakom osmehu koji nešto skriva,
ni devojku, ni dečaka…
A sasvim slučajno dozvolih ti,
da me ponovo obmaneš.
Negde na nekom mestu bog zna kom,
možda su to bila vremenska vrata sudbine.
Lice sina, devojke, ljubavnika, neprijatelja,
po prvi put je imalo te boje.
Kada pogledah i jednu i drugu stranu,
razbio se sav očekivani prizor.
Možda, da sam bar ostala da mislim o tome,
bila bih već daleko odsutna.
To je tada bila moja sreća.
Kad se zaustavio sat trena,
kao kroz maglu krenula sam iz crnila,
da se probijem ka snegu,
ili mi se samo činilo da je sneg.
Koračajući bulevarima,
bacala sam za sobom latice prošlosti.
Pošla sam onim putem koji vodi samome sebi,
bez narcisoidnosti…
I ponovo totalno zbunjena
crtam tvoj portret uživo,
zvučiš pomalo vulgarno
i plaši me kad me na tren izdvojiš iz mase,
postanem svesna tvoje prisutnosti,
naši likovi nisu nimalo slični,
ne sasvim smo drugačiji,
onda sam modra od straha.
Ne smem ni milimetar da pomerim glavu,
kao da je kobno saznati te.
Tebe koji si, ili koja si
otišla davno, nestala
sa mojim zaboravom.
Mislim da se ne razumemo.
Mislim da ću se odmoriti isuviše.

(Biću kojeg nema)

***

GUŠI ME

Guši me miris truleži i dima
i prepuna čaša gorkoga vina,
guši me miris belog jorgovana
i jedno ime iz starog spomenara.

Guše me noći, guše me jutra
i svako buđenje bez boljeg sutra,
guši me vetar što šiba mi lice
i na dlanu ove nevidljive klice.

Guši me plač, guši me pesma
i ova stara dotrajala česma,
guši me dugo lutanje bez cilja
i ova granica što postaje zbilja.

***

GOVORILA JE…

Te noći, su samo pijanice živele,
opijene tugom, srećom i snom.
Govorila je: Seti se mene,
ja ne idem nigde iz predgrađa,
teturam se vekovima,
plačem u pauzama,
zovem te u titrano vreme,
nudim ti kičeraste haljine,
volim te bez reči…
Čekao sam glupo, na kraju dana,
izmišljao laži, samom sebi,
šamarao stabla stihovima,
leteo po krovovima,
ali nisam video tebe.
Kako sam samo trošio vreme,
bio slep od noćnog života,
skakao u ponor bez padobrana,
uživao u dimu laži,
sve dok se nisam dovoljno napio.
Ali ti si već bila iščezla,
ostali su otisci tvoje tuge.
Dobila si novo jutro,
novi dan, novo veče,
dobila si ono što ti nisam dao…

***

ALTERNATIVA

Nošena nežnom planinom ostvarene radosti,
volevši puteve ponekad bezobrazne,
ja sam zaboravila na ljudske gadosti,
zaboravila na prijatelje, bezvredne.

Ja se ne stidim što te naglas volim,
ja ne bih podnela da u sebi bolujem,
nisko je ćutati o onom što želim,
kad mogu tako mnogo da ti darujem.

Patetično se smeju aveti mojim snovima
i crne kule grade svojim dušama,
tako jadni u nekim zalutalim ulicama,
ja ih žalim, ali žalost nije u mojim rukama.

Izabrati nužno u gomili snobovskih divova,
to je gadni licemeraj, gospodine moral,
posrnuti na večeri tuđih ideala i još pustiti
sebe, da u sujeti koja guši budete sud.

Prolaze tako dani slave prolaznih ljudi,
sapliću se na stepenike kritičara, dvoličnih
i podbulih od alkohola, sa zvaničnim nazivom
Kameleon, ma rešićemo mi to, kusur će biti vraćen…