Recenzija knjige Vrt
Piše Leila Samarrai Mehdi

Milan Mijatović, u svojoj pesničkoj kreaciji „Vrt“, proživeo je, tokom realnog vremena čitanja stihova, čitav jedan život alijeniziranog, neprilagođenog ljudskog bića našeg vremena, a istovremeno, u odsustvu trajnijeg u ljudskome, uveo nova bića jezika: strašila, kreature, i za sve njih ima mesta u Edenu božanskome. Za sve njih ima mesta i u Edenu Milana Mijatovića, koji uvođenjem postupka mešanja stvarnosti i fikcije i stvaranja ljudi sličnih životinjama, efektno podseća senzibilisanog čitaoca da naše najveće more često nisu motivisane racionalnim razlozima, već prizvukom novih, tajanstvenijih stvarnosti koji pulsiraju ispod prihvaćene stvarnosti. Ta, takozvana „realnija realnost“ ponekad, u ludilu našeg postojanja, deluje kao manje prihvatljiva, možda zato što nas ponajmanje užasava. To uznemiruje, ali i budi čitaoca, upozorava ga da postavlja sebi pitanja: ko to hoda među nama? Kakve su to gnusobe? Normalan čovek? Kakvo je to odvratno stvorenje? Ko je tu zapravo nakaza? I esencijalno: ko sam ja u svemu tome. Nakaza ili čovek? Napadnut pojedinac? Prosjak? Sve su to motivi i reči kojima Milan Mijatović maestralno simboliše podsvesno da zazjapi pred ponorom narušene ljudskosti u kome ostaje mesta samo za strah i čudovišta u nama. Milan Mijatović u „Vrtu“ hrabro izvodi najveće noćne more iz kanalizacije duša, da ih sagledamo i da odaberemo strane kojima ćemo pripadati ili sa koje ćemo sebe sagledati - odmah preko puta, na antagonističkoj, koju podsvesno nismo želeli da odaberemo.

Kentaur je polukonj i polučovek koji šeta šumama i voli samoću, kaže definicija. Možemo nabrojati više tipova ovakvih bića koji datiraju od najranijih eona ljudske svesti. Analogno tome, i naše vreme zadržava pravo na mit. Slon devojka, polaslon, a poludevojka je novo mitološko biće jednog fantastičnorealističnog iskustva pesnika koje ima svoje mesto u modernom društvu, efektno nas podsećajući na sva čuda koja su se izrodila našom civilizacijom, na proroke koji su bili poluljudi, a polubožanstva. Na taj način, svako vreme donosi u skladu sa svojim senzibilitetom za fantastiku i načinom na koji zastrašuje, nove mitove, nova božanstva i simbole koji šetaju ulicama („Slon devojka“, „Nakaza“), mešajući elemente sna i jave, upirući prst u brojne lavirinte značenja za čije se demistifikovanje valja angažovati. Jedna od njih je malograđansko licemerje, u pesmi „Slon devojka“:

Domaćice sa rukama na kukovima
i raščupanim frizurama
gledale su stvorenje
tiho ga ogovarale.

U ovom smislu, Slon devojka, Nakaza (ne mogu, a da ne prizovem u sećanje čini se pomalo zaboravljenog Bodlerovog Albatrosa) ili bilo koje Novo biće koje zapravo kritikuje divljaštvo ispolirane malograđanštine, evidentno je i protiv svoje volje (da li?) društveno angažovano da tiho uništi stvorenje koga se zapravo boji, dok ONO, sasvim nevino i ne dirajući (u) druge “tabana ulicama”. Pritom “stvorenje” biva ogovarano, a u njega uperen prst osude. Da li je to biće opasno? Ono je novo, veliko, glomazno, ono plaši čitaoca, preplećući već u prvoj pesmi svoje paukovske niti kroz pesničke slike, sve dok se ne izvrši transformacija Pauka u Devojku, već nagoveštenu u pesmi “Vrt” stihovima:

Ulicom se šeta stoka i stidljiva devojka.

Takođe, pesnik uvodi nove elemente što preispituju arhe-strah ili iracionalno nasleđe straha u nama, vezano na prvobitne mitologije, potom za neke nove “kentaure” koji su društvenom logikom preobraćeni u Novo biće religije. To je prorok koji dolazi, on je tu kao konačni kriterijum, naplata suza prosjaka i svih uniženih i neprilagođenih, u autentičnoj pesničkoj viziji Milana Mijatovića.

Za stvorenjem su krenuli prosjaci
na njihovim licima pojaviše se znaci
koji su sijali i prolaznike zaslepljivali.

Postavlja se zapravo pitanje: ko je tu Nakaza i ko je, zapravo, ugrožen. Da li će istoriju budućnosti, da se tako rogobatno izrazim, pisati prirodno nova, proverena, mediokritetska bića u gomilama, ili se delo estete kentaura stvara, u šetnji, u samoći, u tabanjanju, glasnom, koje probija uši onih koji “nemaju uši da čuju”. Asocijativno tkivo religijskog ovom prilikom se nameće, pritisnuto i zgusnuto sa čisto simboličkim pitanjem: da li je za važnost napretka neophodna neka vrsta individualnosti, ma koliko strašno izgledala? Da li je sve novo istovremeno i pojavno uznemirujuće? Da li je orkestracija malih moćnika prosečnosti ta koja navlači zelenu skramu na oči individualca, videći ga u formi koja mu ne priliči? Jer, pesnik, u pesmi “Nakaza”, govori o “drugima”, o onima koji se zgražavaju, na trenutak reflektujući i njihov lik zombija:

Prolaznici na kolena padoše
mekanim glasovima
složno zavrištaše
iz usta poispadaše
veštačke vilice.
Crvene desni su mumlale
rupe na očima
curile
lica prolaznika
mirisala na rasečene jabuke.

Ovo su pesme teške zvučnosti, teških slika koje se mogu sresti u horror filmovima nalik Zori mrtvaca (setimo se čuvene replike: “Kad ne bude mesta u paklu, mrtvi će hodati zemljom”) , u kome se kritikuje potrošačko društvo i čovečanstvo upozorava na posledice svojih čudovišnih postupaka.

Žanrovski potpuno različit od Romera, Milan Mijatović je u svom domenu revolucionaran. Njegove narativne mogućnosti u pesništvu nas vode do krajnjeg raspleta, transformacije Pauka (koji slobodno šeta po sobi “Neprilagođenog” i ne užasava ga) u Devojku (jedino Neprilagođen može da poveže nešto toliko strašno za većinu Prilagođenih sa nežnošću i gotovo ljubavlju).

Moj kućni ljubimac
je žuti pauk
sa naduvenim telom
sivim pegama
jajastom glavom.
Dok spavam
popne se na krevet
legne i žutu glavu
stavi mi na grudi
nežno, da me ne probudi.
Kada svane
sklupča se kraj prozora
kroz prljavo staklo
prolaznike posmatra.

Pesnik je prigrlio svoj užas. Svoju neprilagođenost kao bitnu komponentu svoje stvarnosti. Ono što je za druge košmar, za njega je blagost. Susret sa paukom teče kroz druge forme Pojavnih Košmara za prolaznike, da bismo ga direktno i gotovo u romantičarskoj formi sreli na samom kraju “Vrta” po kome se on slobodno šeće, u pesmi “Devojka sa odvratnim nozdrvama”:

Žutokosoj devojci rastu pipci
koža se zgrušava i postaje crna
telo deblja
izlaze smeđe pege.
Sada je to sluzavi pauk
ispreda mrežu lepljivu i čvrstu
već se čuje žrtava jauk.

Pauk je transformisan u ljudskost. Blagost i nežnost što pulsiraše ispod “nakaze”su konačno usklađeni sa prihvatljivom pojavom i oblikom Devojke (doduše, ostao joj je beleg, ali to kao da se ne primećuje, ipak svaka mora iza nas ostavlja trag. Transformacija možda nije potpuna i nikada ne može da bude. A i ne mora.

Da li čitalac može da odahne?