Piše Leila Samarrai Mehdi
Poezija Romane Brolih

Poezija Romane Brolih nema konačnu, svedenu varijantu, niti zbirku koja bi nosila konkretno ime. Svaka pesma produžetak je apstraktnog odvajanja pesnikinje koji su vredni izučavanja i dugogodišnjeg posmatranja, ne bi li se odredilo da li je subjektivno najobjektivnije što se može reći o njenoj poeziji. Njen stil je lepršav, u taktu gotovo dečje igre, a svaka od njih budi u čitaocu davno ugašene vulkane i najistrajnije more koje mu izmiču. Njena poezija je čudesna u kolopletu maestralne priče gotovo uvek utkane u stihove. Lisa i Betty, ogledala su pesnikinje, i personifikacija trenutaka naše letargije čine jednako važnim kao i one sretnije zamotane u maglu u položene u utrobu.

Lisa
nemoj sad ne doći.
Igram se vjetrom
njegov fijuk ima nešto
što me nagoni da bježim
Lisa
digni me s poda,
i tebe su dizali ti znaš
kako sa zlodusima ne izaći na kraj
krkljanac je u glavi
sunce ne kuži uvijek
kad je vrijeme da nestane.
Neću bilo koga
a opet svačija sam.
Daj se pojavi
ne pušim te fore
polovičnih, brzinskih susreta
Radije ništa ako nije sve.
Lisa
loši dječaci vode glavnu riječ
moje se tijelo raspada.
Dođi i upoznaj me s Betty.

Njeni stihovi su kao kapi. Osećam Lisu, osećam Betty u svom stomaku. Magla se diže, rastvara se kao zastor. Ah, toliko je letargičnih Betty sveta koje bi želele da budu Lisa, i Betty kao nasleđena Lisa koja se bori u okršaju da izađe iz vulkana i pokulja kao lava. Svi smo mi pomalo Lisa, i pomalo Betty. Romana Brolih svojim pesničkim umećem dopušta da takvi likovi u nas ulaze. Loši dečaci vode glavnu reč’-peva Romana Brolih. Oni lažu, psuju, kradu, razbijaju. Ali, lako je razbiti vrata kuće ili stana kad ne umemo ni odškrinuti ona u čoveku, obrnuto je već puno teže.

sunce ne kuži uvijek
kad je vrijeme da nestane.
Neću bilo koga
a opet svačija sam.

Pesnikinja Romana Brolih je pesnik letargije i specifične estetike reči. Njen neretko crni humor (u kome moli sunce da nestane) proistekao je iz uvećavanja i nadimanja boli u stomaku. U utrobi, tačnije. Simboliku koristi kad sublimiše napetost u jednom stihu. U navedenoj pesmi, imamo dva lika, čime pesnikinja uvodi dramaturške elemente u liriku: Betty, koja se pojavljuje tek na samrti, na kraju puta kojim je koračalo telo, pasivna je osoba, išamarana životom, koja živi u večnoj agoniji ravnodušnosti koja je grize. No, njena vizija nije borba, ona se nekako više priklanja svom žrtveniku, no ipak je doziva, i premda će joj ona ostati saputnica do smrti. Žilava, snažna, prkosna dama koja živi u svakom dobrom pesniku. Struktura stihova je moderna, rima odskakuje po utrobi, zadajući bolne rezove svojim krajnjim i ubedljivim pesimizmom. Nepripadanje svetu, alijenizacija, ključ su razumevanja poezije Romane Brolih. Njena sredina njoj ne odgovara, usamljenost se ne da prevazići.

U ovoj pesmi, poeta stvara dvojnika, na pragu smrti, doziva sopstvenu snagu. Lucidno stanje svesti tokom umiranja nagovešteno je prizivanjem čitavog prošlog života koji je vodila slaba, “samozatajna” Betty, što uživa da bude žrtva. Priče u pesmama, sudbine oslikane u naizgled letargičnim, i pevljivim stihovima koji bi se lako ukomponovale u letnje, mekane melodije, jedna su od neospornih kvaliteta velikih. A Romana Brolih je svakako jedna od retkih pesnika koja obrađuje ne tako popularne teme u pesništvu, zadirući nesvesno u fabulu svojstvenu dramaturzima: uvodi konkretne likove koji mogu da smanje letargiju i brutalnost sveta koga poeta promišlja i koga je bolno svestan. Zamena identiteta vodi do problema ogledala koji, Romana, konkretno postavlja u ovoj pesmi. Ponekad shvatamo da je Betty, pasivna Betty ta koja postavlja uslove dominantnoj Lisi. No, pitamo se, da li je Lisa dovoljno jaka da se, ipak, pojavi pred Betty? Možda, samo na trenutak i naša najveća snaga može da nas same podnese, potom beži. Nedorečenosti, a možda isuviše vidova čitanja koje pruža kvalitetna poezija, još jedan su znak koji izmiče na putu.

Problem ogledala, ipak, rešava se tako što se razbije. Likovi u pesmama Romane Brolih su preplašeni ljudi, sa margine dosetki samih pesnikinje koja u njima katkad vidi odraz svojih ličnih preispitivanja. Struktura njene poezije je lagana, vrlo muzikalna rima. Stihovi Romane Brolih se mogu otpevati. Izgovoriti sa trijumfom bolnika, i njima ugušiti plač koji izbija iz naoko lahorastih stihova igračaka, u kojima pesnik nikad ne zaboravlja na sve mogućnosti i vrste unutrašnjeg duševnog nemira i na stalno prisustvo i pretnju smrti. Očit je kraj, u kome se poeta, razbijen do smrti, dovija da dohvati makar jedno parče krhotine i da vidi svog dopelgangera, koji možda nije rešenje za letargiju i beznađe, ali protiv “loših dečaka”, srednji je put razumevanja i konačna poruka da udružimo sve svoje identitete. Time je dat podsticaj jakima da budu što jači, a slabima da se klone poezije Romane Brolih, jer će ih ona naprosto pretvoriti u samu poeziju, koje nikako nije prirodno “čitanje” slabih.