Ratko Petrović
- poezija -

DRUGI VID

Noćas su putevi do mene,
više to, nego ikada pre.
Gledaću kroz tkiva,
i ako se iza te malene ljušture
prividnog, trenutnog,
bude krio beskraj,
predaću ti u njega
svoje upisano životinjsko
ništavilo,
ne bojeći se, da će te to

tako prosto, premalo
uopšte ispuniti…

Noćas me
jedino možeš imati,
kao ni jedna do sada,
možda i na prevaru,
jer lak sam plen
iskusnim sakupljačima
šarene, paperjaste
zbunjenosti
ljudskih školjki.

Ne budi premalo toga,
premalo,
kao što je samo – telo,
ili sam oblik
jednokratne požude gmizavih
stvorenja što pustoše duše…

Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi.

I grmim
svoje tajne strahove.

Strahove samoće.

Budi moje jutro.
Moj san.
Moje buđenje,
i slepilo moje
olistalo u proleću,
cvetovima koji ne vide
oblike,
nego osećaju zrake
koje plače tvoje
plaho srce Sunca.

Budi svetlost
koju će žvakati moji aprili
i sok u kašastom krvotoku
mog mesnog stabla,
i korena
zabodenog u tle pustinje,
daleke…
Seme nekad,
vetrom spašeno
od šume
požudnih trupaca
oplođenih mlečom
ponavljanja smrti,
a ne mlečom
večitog rađanja
- prepoznavanjem svojih
načina,
prepoznavnjem
da nam krajevi
korenova prošlosti
nisu krajevi,
nego početci za daljine.

Samo noćas
te mogu videti
ispod te kože,
i tih koža
lepih,
ili ružnih,
pokrova
duše.

Tvoje je noćas,
samo da naiđeš,
da me prepadneš
na tim putevima
koji nesigurno
vode ka meni.

Prepadneš činjenicom,
da ipak postojiš,
makar duboko
u tom
ženskom telu.

Naiđi…

***

POSLE PRELJUBE

Krpljena ljubav,
uvek negde propušta.
Rešenje je rastanak,
ali navika nam to ne dopušta!
Posle prevare,
sve više nije svoje.
Ako je moje, bilo jednom tuđe,
onda ne može opet biti samo moje.

***

ULICA GORKIH JAGODA

Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda… broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.

Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
“24 časa života manje”.

Pogledam oglase,
rubrika “Nadanja”,
ali ništa novo…
Čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli…

Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
“Prvi poljubac”.
Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera…
(Pošto znam koji je specijalitet,
kojeg dana na meniju…)

“Koji je danas dan…?!”
reče kelner…
“Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!”

“Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!”

Za Patetični dan,
obično je na meniju
“teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom”.

“Moje omiljeno!”
- pomislih.
“Još nešto gospodine?!”
bio je ljubazan kelner.

“Možda… preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?”
“Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!”

“Ko kuva danas?!”
pitah.
“Đavo, čini mi se…
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!”

“Daj!, ‘Ajde!”
“A, za desert?!”
“Možda neki bol,
u predelu grudi?!”

“Naravno gospodine… Sve za Vas!”

***

OSMA PESMA

Negde sam prijatelj,
negde sam skitnica,
negde bol,
negde bog…
Negde sam šapat,
negde suza,
negde prašina,
sećanje…
A, šta sam kod tebe?
Umor u očima?
Sramota i stid?
Tvoja mrtva senka? Samo?!
Ne možeš me kupiti,
a, lako bi me prodala.
Sve za laž il’ dve.
Negde sam ljubav,
negde noć,
negde led,
i svugde me ima,
sem u srcu tvom…

***

PITALI ME

Pitao me slep čovek,
da mu opišem zvezde.
Na dlanu sam mu prstom,
svaku nacrtao.
Pitao me gluv,
kako Mocart zvuči,
dugu sam mu pokazao.
Pitao me star,
da mu mladost vratim,
knjige sam mu pisao.
Pitao me ružan,
kako da lep, postane.
Nisam ga lagao.
Pitala me srna,
od lovaca, da je skrijem,
u sneg sam je sakrio.
Pitao me siromah,
da ga bogatijim učinim,
prijateljstvo
sam mu svoje darovao.
Pitao me jastuk,
dal’ je istina,
sve što sanjam?
Rekao sam “Ne bih znao!”
Pitala me letnja noć,
je li lepša od jutra?!
Ako nije,
zašto sam joj onda,
sitne sate krao?
Pitao sam sebe samog,
dal’ sam iza svake svoje reči,
uvek u životu stao.
I na kraju…
Pitala me ti,
da te zaboravim,
ali nit’ sam mogao,
nit’ sam to znao!