Sanja Medar
- poezija -
UKUS POSPANOSTI
Usne su mi previše vlažne
za poljubac koji treba da raste
kroz večnost,
nabubrela voćka sa ukusom pospanosti.
Zajedno smo išli kroz vatru,
usne su nam gorele od nemira,
strah je punio pluća,
vazduh se probijao između nas.
Dodirnuli smo kamen spoticanja.
Bio si moja svakodnevnica,
razlog izlaska iz novog dana,
prekid sna i
nadurenost mojih usana.
Bio si prava stvar,
zaostatak vremena,
previše nagomilanih uspomena.
***
MESEC
Rekli su joj da je rođena
pod sjajem Meseca,
da se te noći
magla nije spustila.
Jedan život se rodio,
a drugi zamro.
Negde u dubini noći,
došlo je do raspadanja neba,
dva plača.
Korak,uzdah,glas,nebo i Mesec
su obasjavali nju.
Taj nemir je trajao,
iskušenja su rasla,
povlačila se kroz vreme,
zadovoljena empatija
zavukla se među haustore,
pokušavajući da pronađe svoj cilj.
Vi morate biti registrovan i logovan korisnik da biste postavljali komentare. Komentari se ne objavljuju odmah vec nakon provere od strane administratora sajta.