Jelena Stojković Mirić
- poezija + umetničko delo -

ŽUČ

Veče prekriveno jezivim šapatom.
Mesec zarivenih noktiju u obraze
odgriza kožu sa usana.

Jutro se utopilo u isceđenom bršljanu,
dan je prekrio lice mahovinom
niko nije video
slegnuta ramena svitanja mraka
razmimoišlih snova.

Krila su sanjala gnezdo.

Otpadaju perca zabluda.
Istrošena koža na dlanu ptičjem
leandri slanog kristala
geografija srčanog mišića
slepo tumara,
neko je ugasio svetla
pustivši bič magle
da raskrvari četri sunca u komorama.

Skokovi po iglicama inja
i tupi udar lobanje o stenu.

Vidimo se na penzionerskoj klupi.
Možda.

Bitnost ćemo prigrliti
kad je ne bude bilo.
Presahla usta,
peskom obložen pogled
peva baladu
o nesvesti shvatanja
jednostavnih
svetlucavosti života.
Uzalud pričam
o onome što naučih od smrti.

Uzalud pričam.

Sićušno nešto je pojelo čoveka,
sićušno, al’ dovoljnog apetita.
Čovek je potresao gnezdo
padaju grančice po sluzokoži jednjaka.

Slika stoji naopačke
o povratku ni senke nema.
Proklizala igla na gramofonskoj ploči.
Padaju koštice nara
ogoljena pomorandža na stolu.
Ledenica na trepavici
grebež po slepočnici.
Razbacani nadrealni pejzaž
pije žuč u protoku realnosti.

Da li se čuje glas iz gluve sobe?

Ostavljam zarez na kraju
van svih pravila
to mi je u opisu ludačkog oka nadanja
ili u slici
ili u ili,