Dajana Diverno
- poezija -

MAĐARSKI CARINIK

Baš je dosadan onaj plavokosi, mađarski carinik!
Gledam kako uzima pasoš, bledo zuri u moju sliku.
Umesto autograma, pita me zašto idem?
Rekoh: Tražim inspiraciju!
Prevrteo je pasoš,
kaže ima mali milion pečata sa prelaza Kelebija.
A ja se sve pitam hoće li najzad udariti još jedan?

Baš je dosadan onaj mađarski carinik!

Videla sam ga već nekoliko puta i nije mi milo.
Stereotipan je.
Tona gela u kosi, prćast nos, beli zubi.
Smarajuće običan.
Možda se promeni jednog dana kada
udari još mali milion pečata,
zaliže kosu na drugačiji način,
nabaci neki drugi losion,
i sastavi malo bolji osmeh od ovog sada.
Pa mi onda kaže: Serbus Dajana! Opet si tu?
A ja uzdahnem i čekam
da udari pečat,
u žarkoj nadi da će naredni put
raditi na prelazu na Horgošu!

***

STRANAC

Stranac u ovom gradu sam sad,
lutam, koračam,
čujem reči mađarske, a znane.
Takav je to svet.
Svi ostavljamo prošlost
da tone kao Atlantida,
i krenemo drugim smerom,
promenimo let.

Zapravo sam pravi stranac u ovom gradu,
još se nisam navikla na činjenicu
kako nema Vojvodine,
koju voleh nekad u žaru svog detinjstva.
Sećanje na minulo k’o Titanik tone.

Promena je stalna, ipak.
Čujem mađarske reči oko sebe.
Sve se vrti oko mene k’o šarenila splet.
Treba da se priviknem na to da se sve menja
Mađarska me vuče k’ sebi,
takav je to svet.

Promenih svoj let,
jer tako mora biti.
Presekoh vrpcu znanog k’o s oštricom mača.
Osmehujem se lepo dok govorim u sebi:
Gledaj Budimpešto, stranac tu korača.

(prvi put u Budimpešti 2001god,
pesma iz zbirke ‘’Budimpešta’’))