Nina Blažević
- poezija -

SKORO PA ZAGROBNA

Morala sam da odem negde i
Da se obesim
U inat Vama živima

Čekala sam dugo da se udobno
Namestim

Ove reči su poslednji pucanj, zagrobni
Na Vašu stranu usmeren
Još čvrstom rukom
Pravedno uperen

Opraštam se, i nikako da se oprostim
Pardon!
Da si oprostim
A ni Vama

Još omča žulja, a tako želim
Da se
Namestim

Više ni da se ubijem ne umem sama.

***

NABAVKA

Tražila sam im jedan dan
Pomalo kišan
Pomalo siv
Da bih ga osluškivala
U sebi
Da bi progovorile
Da bi se oslobodile
Neke tajne stvari
Iz bljuzgavice moje duše.

Tražila sam im jedno sivo
Sa nešto crnog
Nešto od velura sa
Malo svile
Da bi bih u nju dočekala
Zimogorožljivu, stidljivu golotinju
Sopstvene senke
Iz mekoće mraka
Namamila je van.

Tražila sam da mi nađu i jednu lepu notu
Mirisnu notu diskrecije
Iz riđih vlasi jedne Irkinje
U bojama jeseni
Ukradenu iz neke drevne elegije
Sa kojom baš ništa ne bih

Već samo
Je
Ponavljala,
Ponavljala,
Ponavljala,
Ponavljala,
Ponavljala,

Do uspostave apsolutne harmonije.

***

KAO NERUDA

Ne mogu uopšte
Da te volim više!

Niti manje mogu
Da te volim.

Ali mogu svaku
Kosku da oglođem

Svoju ili tuđu

Zbog NE-verovanja
Ili Verovanja tebi.

Sada znam – zbog sna.

Sada znam – voleti te
Mogu samo
Kako umem

Na svoj
Jedan
Način

Jedini
Kako mogu
Da te volim.

Na tebi da treperim
Kao kapi kiše

Ili kao kiša
Da natapam te jezom.

Voleti te
Umem
Samo
Kako mogu

Uopšte više,
Niti manje
Da te volim umem

Sebi ne dajući mira,
A tebi za pravo!