Nenad Stakić
- poezija -

VELIKA VATRA SJA

Ovo je kraj grada,
ovo je kraj puta,
bulevar na ivici velikog
i čudnog predgrađa.

Tu su neke male
i mirne bele zgrade,
nebo se presijava,

od divnih boja…
Gledam neke male
i lepe zanatske radnje,
sablasno puste…

Kafana puna boema,
BULEVAR VOJVODE STEPE.
Malo napred je starački dom,
ljudi sede na klupama,
puni sećanja…
Tu, na kraju
NOVOGA NASELJA,
u idiličnoj nedođiji,
čekaju da ih premeste,
u malu prostoriju…
Krojačka radnja
gde žena rešava ukrštene reči…

Popiću kafu kod drugara,
pa pravo na bus,
u centar grada,
u obillje lažnog sjaja,
devet kilometara odavde…

Tu je negde na naselju
i PERA BIĆANIĆ,
stara legenda. Ispija rakijicu
koju je sam pekao,
sa velikom bradom i kartama u ruci,
sprema se da završi igru…

Utrčavam u bus,
pa u centar…
Drug mi radi kao portir,
u zgradi koja se gradi.
Tu u kućici od cigala mu je grejalica,
da se ne smrzne.
Kuva on kafu i pije,
motri na materijal,
da neko u tmini noći,
ne ukrade i orobi sve sa gradilišta…

Čuju se gladni psi: dolaze sa keja.
Vrište od zime i gladi.
Zna li neko,
da je ovaj portir slikar
i da ovo radi da preživi?
Koga briga, prijatelji moji…

Nek vetar odnese memoriju
usnuloga grada…
Odlazim pored nabujale reke,
u priču neispisanu…
Čovek sa margine…

***

HIMNA GRADA U KOM CARUJE TAMA

1.

Želim zagrljaj i ljutnju, mali komad svile:
da li je sve to mnogo?
Vratite mi oktobarsku kišu,
vratite mi oktobarsku kišu,
i izgubljenu pesmu…
Ona je nestala u osmehu tvome

Hoću da nas jesen odnese daleko,
ali sad je kasno…
Nikada neću saznati!
Oktobar me je odveo na planine sivila.

2.

U gomili leda, u gomili snega, ležao sam.
Zašto su mi ove ulice u dubini uma?
Hoću da nebo eksplodira, da trčim po dugi…
Želim da odem daleko odavde!
Neću da se okrenem…
nema ništa iza mene! Samo vatra i bol!
U gomili cveća na planini ljubavi
čekam dragu osobu.
Vrati se, vilo moja…

3.

Pitam se gde je kraj lavirinta,
a gde je druga stvarnost?
zamisli najlepšu pticu
ona je jedna pesma,
a njena lepota je u tome što je to pesma samo tebi
Evo ti moja mašta,
najlepši oblak… Zaroni u nju,
u moje srce… Ti si plavo nebo
u san,,,, grad gori,,
zagrli me, ljubavi.
Hoću da kao feniks poletim. Daj mi krila!
da li znaš moje suze dok neko krade moje snove
hocu tviju srecu
zbogom cvetu jer oluja kida sve…

4.

Bože, daj mi snage
hodao sam ivicama reke
talasi su rasli. Ja shvatih
zaslužio si mulj.
tvoji kvartovi, ulice… sve!
Želim da dođu novi ljudi posle potopa
i oboje sve u žuto, crveno…
u lepo plavo… Svemir…

5.

pogledala si me, i video sam suze u tvojim očima.
ja neću otići i ostaviti tvoju nevolju
ima puno toga lepog u tebi
tvoja sveska pesama, i crna kosa
uneću mir i svetlost u tvoj život,
mala čudna crna devojko.
Pa, makar i ja potonuo duboko u haos…
Odvedi me u grad gde sve počinje i prestaje!
Bez zla ljudskoga…

6.

bože, ranili su me, krvarim…
zašto?
ne shvataju, grešnici, da prave vrtlog koji guta sve…
Vaši mali životi su pakosni
čuju se zvona crkvena
i ruše tišinu zlobnoga grada na ivici ravnice
sprema se oluja ,,gadna..strasna,,,,,,
sve će otići u nepovrat….
nije mi žao jer ovde nema topline…
uđoh u čudnu građevinu.
Poljubio sam ikonu
i čudna se toplina razlila mojim telom
Rasuo bih toplinu na četiri strane sveta…
Da reka dobije zdravu boju
ti imaš najlepse ime na svetu,
i dopusti mi da ga nacrtam na zidu.
veliko srce. neka se hijene smeju. puno ih je
velika oluja… sve tvoje, i moje. pisano i nepisano…
odneće daleko
ostaje jesen i lisće.. Zašto se podsmevate, pacovi?
da li to znaci da sam gnjida, najgori? A gde ste vi?!
Gde su vam dela,
gde su vaše slike, i knjige, i dela…
A nemate ljubavi, ni srama.
Vi ste samo pesak vremena
ništa i niko. Ostaje jedno veliko nigde!

7.

hodam satima
put je dug
kao da si nestala…
a mozda i nisi postojala?
mozda sam te izmislio?
mozda si ti moj san ili senka?
uzmi rakiju
ona čsti i opuša telo tvoje
Znaj, ako se zaletis na njih imaces slavu i osvetu
Oni su divlji psi i njuše nesreću
Svi, svi, svi…
primitivni južnoevropski plitki divljaci
vaša krv je zla
borim se protiv vekova tmine
shvatite da ste deo tla i da se sve vrti u krug,,
prezirem vas i lazi koje nose sve sa sobom
zar da pobegnem negde,,,,,,,,u bolje meni nepoznato
necu da budem deo necega prljavoga
izasla si u svojoj najlepsoj haljini
svi su ti rekli-on je bitanga i otpadnik,,,
svi su te napali draga moja…..
mozda to nisam,,mozda sam cist kao nebeska svetlost””
imam vitesko srce u grudima
ja bih umro za tebe
NISU MI TE DALI,,,,
gospodari sa malim srcima
i isprazni kradljivci tudje srece,,,,,,

8.

uvek postoji izlaz
daj mi svoju ruku
ima puno ljubavi u tvojim divljim svetovima
livada je puna cveca,,tu sam sa vinom i to najboljim
u tisini i prirodi shvatam sta je tosjaj
pretvoricu se u orla
da poletim
fabrike,,salteri,,skole,,,,,,
daleko daleko daleko

tisina… tisina… tisina…

***

BESPUTIJA

(Vatra me povezuje sa rakijom,
a ona sa stepenicama za BESPUTIJU)

Ovo je flaša rakije.
Ona nije obična:
ona ulazi, kao božanstvo, u tvoje vene,
u tvoj buntovnički mladi um.
Stepenice za besputiju,
beg iz napaćenog života…

Pljujem na hipokrite,
na njihova dela i sluge,
dugački jezici provincije
koji se rašljaju zmijski,
i opako.
Ovo je magična rakija:
puna je bola i muke pregoleme.
Ona će me za kratko isceliti.

Prolazim pored kuće moje drugarice.
Njen me je otac na pravdi boga oterao.
Dunav je podivljao i počeo da se preliva,
talas me nosi
i baca mrtvog na beton
u grad.

Kada budem mrtav
svi će pljunuti na grob moj,
baciće laži na mene.
Oni neće znati
da sam zagrlivši zemlju crnu,
spasio sebe muka,
razapet,
ranjen,
ubijen,
pokidanog života i smrti,
mala osoba…
Želim tvoju ružu,
na krstu mome zagrobnome.
SRBIJA - SMRTIJA!