Zorica Salijević
- poezija -

MOJ ŽIVOT

Zamišljam te kako sediš
Na terasi od starog kamena.
U kući koja miriše na smokve,
U kojoj se beli posteljina
Izgužvana od tvojih snova,
U kojima ja krišom gostujem.

Zamišljam te kako sediš na terasi.
Između neba , šume i mora,
I pogledom punim uživanja prelaziš
Preko svega što te okružuje.
Oh, kako bih da budem list
I da ti se dopadnem.
Da me samo pogledom pomaziš.

U mojim mislima si ti.
Jedeš lubenicu, nabreklu od sunca.
Prstima lagano uzimaš komad po komad.
Isto onako, kako voliš da uzimaš mene,
Stavljaš lagano u usta i iz svakog dela
Cediš slasne sokove, usnama boje malina.

Kako bih da budem kap,
Da me jezikom pokupiš
Isto onako kako skupljaš
Sve moje probuđene sokove.
Da me pohotnim usnama
Dodiruješ i da ih naslanjaš
Na moje grudi, koje žude za tobom.

Osećam kako se topim i nestajem,
Kako se rađam i postajem.
Sve u isto vreme, zahvaljujući tebi.
Trne mi koža od vetra,
Noge mi bride od talasa
A srce mi kuca sve brže,
Kao mi kada jurimo preko mostova,
U prohladno letnje predvečerje.

Zamišljam te i misli su moje tako žive.
Kao ja od preživljenog,
Kao kada si ti pored mene.
I čeznem za novim susretom,
Za tvojim zagrljajem, u koji uplovljavam
Kao u najsigurniju luku
Posle bure koja se zove
MOJ ŽIVOT.